Још се није стишало одушевљење званичне Црне Горе похвалама које јој је упутио потпредсједник САД Мајкл Пенс приликом недавне званичне посјете. Црна Гора се, према његовом признању, и прије него ли је и формално постала чланица НАТО-а, храбро и одлучно супротставила „злочиначком науму“ Русије да изврши државни удар, убије тадашњег премијера и пролије море недужне крви.
Његово дивљење јунаштву Црногораца који су спријечили такву и толику руску суровост пролило је бројне сузе радоснице и поносом испунило срца стопостотних Црногораца. Они са мањим процентом црногорства у крви и са већим склоностима да размишљају, само су згрануто одмахнули главом.
Мајклу Пенсу није показана ниједна црногорска војна јединица, нити дио њених вјештина и опреме. Умјесто тога, његовој је супрузи уприличена посјета сеоском домаћинству гдје је могла да види како црногорске пчеле праве црногорски мед. Није то било превише атрактивно, али треба имати у виду да у Црној Гори није преостала ниједна друга озбиљнија производна дјелатност, па је избор за показивање био прилично сужен.
Ипак, по чему је то Црна Горе заслужила силне похвале?
У економском смислу, држава је близу колапса. Стопа незапослености је рекордна, а трећина становништва се налази у зони тешког сиромаштва. Сви важни државни ресурси продати су странцима који се према њима односе као према прилици да остваре што веће краткорочне профите, а затим се покупе и оду кућама. Корупционашке афере везане уз садашње и бивше функционере не само да лебде над њом, већ су дијелом и судски доказане у износима од стотињак милиона евра. Црна Гора је политички нестабилна до мјере да се многи плаше сукоба широких размјера. Због изборне крађе, власт и опозиција се мјесецима гледају преко (политичких) нишана, а Парламент Црне Горе више ни не личи на оно што му име казује.
Здраворазумски, ништа од реченог није ни за какву похвалу. Ипак, Црна Гора је уведена у НАТО, независно од чињенице да је већина становника била против тога, а готово сви (осим тренутне државне врхушке) су тражили да се одлука донесе на референдуму. Надаље, Црна Гора је признала Косово и чак ушла у процес разграничења са том лажном државом. Паралелно са тим безумљем, она је наставила да изграђује „историјски никад боље односе са Србијом“, што је парадокс који није могуће објаснити, а да се не баци поглед и у друго двориште (Београд). Најважније је, ипак, било увођење санкција Русији и измишљање државног удара. Наравоученије је очигледно, што се подигне већа дрека (ма колико била лажна) на Русију, стићи ће (не)заслужене похвале са врха америчке администрације. И то је кључ за разумијевање шизофреног стања у којем је савремена Црна Гора.
Све је почело прије готово двије деценије поступком проф. др Новака Килибарде. Да би се прихватио потпредсједничког мјеста у ондашњој Влади он, дотадашњи стопостотни и професионални Србин, морао је да изјави: „Одричем се свега што сам говорио и писао у претходних дванаест година!“. Не дванаест минута — колико би требало да се надвлада агресивно пијанство. Не дванаест дана — за колико би се могла примирити нека акутна болештина. Њему је требало да поништи више од деценије свог „креативног“ рада, како би направио двјеста постотни идиотизам и постао стопроцентни Црногорац. Нажалост, он није био једини, иако је остао најупечатљивији примјер овакве врсте.
Када су њему слични преузели вођење државне политике Црне Горе, наишли су на низ проблема од којих је један био посебно тежак. Он се зове Петар II Петровић Његош, друго име за праву Црну Гору. Показујући да не знају шта да чине са владиком Радом, они су једино доказали да не знају шта би сами са собом.
У међувремену, Мајкл Пенс је отишао и не зна се колико је упамтио Црну Гору. Руска „инвазија“ је настављена. Туристи из Русије, са широком душом и добро попуњеним новчаницима, преплавили су црногорска љетовалишта. Нека су здрави и вазда добродошли у Црну Гору која ни мало не личи на ријечи којима ју је описао амерички потпредсједник.