Космодиск. Звучи шашаво, али нашу децу стварно боле леђа.
Трећи је разред и данас има четири часа. Без школске торбе тешка је 37 килограма, а са торбом 44 килограма. Њена торба тешка је 7 килограма. Када неколико минута држим ранац на леђима, почну да ме боле леђа.
Па добро, бол челичи децу, зар не? Шта фали да ставе лепо слушалице у уши и пусте ону од Дубиозе колектив „Ћути и трпи“.
Дете не сме да носи торбу тежу од 10 одсто своје тежине. Њихове торбе неретко су двоструко теже од оних које носе деца у Европи.
То је зато што су наша деца издржљивија! Откуд им то да не сме бити тежа од 10 одсто тежине детета?
Кажу: „Уколико је оптерећење веће, већа је и опасност од кривљења кичме, нагињања тела и главе према напред, лоше циркулације, што доводи до главобоље и деформитета стопала“.
Ау, то није за шалу. Значи, деца морају да бирају — или образовање или здравље, па сјајно. Многе школе, међутим, нашле су решење.
Ђачки ормарићи о којима се толико говорило. „Биће од велике помоћи свим ученицима.“
Ормарићи, да, то донекле решава проблем у вези са уџбеницима, јер деца неке уџбенике могу да оставе у школи и тако учине своју ђачку торбу лакшом. Или могу књиге да вуку у торбама са точкићима. Али џаба им и ормарићи и точкићи ако не могу ни да дођу до уџбеника.
Јелена Аћимовић је мајка првака и петака. Оба комплета нових књига за њу су, каже, прескупа. За први разред око 8.500, а за пети око 14.500. Што значи преко 22.000 и то је баш много.
То је ужасно. А где су ту још ранац, свеске, блокови, темпере, вежбанке, оловке, лењири, шестари, пернице, гумице, резачи, опрема за физичко и онда кажу правите децу, повећавајте наталитет, али ко ће то да плати ако просечна српска плата мора да оде на најосновније потребе за образовање деце? Да не помињемо да су некој деци тешки и скупи уџбеници најмањи проблем.
Сцена из школе — генерације ученика су изашле из ове школе, а да нису ни знале да, примера ради, њихове колеге у другим школама имају тоалет, да врата учионице могу нормално да им се затворе и да им је зими топло. Рачунари у школи — то је тек пусти сан.
Значи има школа у земљи и региону које немају тоалете, грејање, рачунаре, може ли горе од тога?
Једна је, на пример, изграђена од азбестних плоча које су канцерогене.
Наравно да може горе! Може и те како кад живимо у друштву којем су занимљивије политичке теме, спорт и ријалити програми него наши најмлађи. На младима свет остаје, а без обзира какав је тај свет, на нама је да им макар пружимо могућност да наш свет промене на боље.
