Мјанмар, бивша Бурма, дуго није заокупљао пажњу светских медија. Земља се извукла из вишедеценијске војне диктатуре, а некадашња политичка заточеница војне хунте и добитница Нобелове награде за мир Аунг Сан Су Ћи постала је премијерка земље.
Међутим, Мјанмар, као и многе постколонијалне државе, уздрмане су данас великим међунационалним и међуверским конфликтима који корене вуку из далеке прошлости.
Сукоб који је 25. августа избио у мјанмарској северозападној провинцији Рахинеу довео је Мјанмар опет на светске насловнице. Алармантне вести о етничком чишћењу муслиманског народа Рахинђа („Хјуман рајтс воч“ објавио је да се на сателитским снимцима региона виде запаљена села) довеле су до протеста муслимана и активиста за људска права широм света и апела светских лидера да се насиље заустави што пре.
Активисти за људска права попут Малале Јусуфзаија и јужноафричког надбискупа Дезмонда Тутуа апеловали су да мјанмарске власти престану са прогоном муслимана, турски председник Реџеп Тајип Ердоган назвао је последње догађаје у провинцији Рахинеу геноцидом над муслиманима, а руски председник Владимир Путин, у заједничком руско–египатском саопштењу после самита лидера земаља БРИКС-а, рекао је да се две земље противе сваком насиљу.
После вести да су стотине хиљада припадника народа Рохинђа избегле у суседни Бангладеш, светски политичари шаљу оштре реакције, а нису изостале ни демонстрације широм света. Према подацима УН, око 123.000 избеглица прешло је мјанмарску границу са суседним Бангладешом.
У Москви је испред Амбасаде Мјанмара протестовало неколико стотина људи, док се у чеченској престоници Грозном окупило више од милион грађана. Демонстрације су одржане и у Индонезији, Малезији, Турској, Аустралији и другим земљама.
Конфликт између муслимана и будиста у провинцији Рахинеу, који је поново ескалирао 25. августа, када су Рохинђа милитанти напали полицијске и војне пунктове широм провинције, вуче корене још из 19. века, а у постколонијалној Бурми је интензивиран.
Побуна Рохинђа народа траје, практично, од 1947. године и од тада се тек повремено смирује. Нема деценије у 20. веку када бурманска или мјанмарска војска није морала да интервенише против Рохинђа милитаната.
Док је на индијском потконтиненту трајала британска доминација, конфликата између будиста и муслимана у Бурми није било, а сукоби почињу стварањем независних држава Индије, Пакистана и Бурме. Премда су многи муслимани учествовали у бурманском политичком, културном и економском животу, Рохинђе Бурму никада нису препознавали као своју државу. За то су одговорне и бурманске власти, које су Рохинђе увек сматрале уљезима.
Рохинђе имају својих специфичности у односу на друге муслимане у Бурми. Док већина бурманских муслимана говори бамар језиком и живи у градовима, где се баве трговином, Рохинђе живе у руралним пределима уз границу са Бангладешом, баве се земљорадњом и говоре бенгалским наречјем, делећи са становницима те земље заједничку културу.
Зато и не треба да чуди да су политичке вође Рохинђа народа, у време стицања независности Индије, Пакистана и Бурме желеле да се прикључе Источном Пакистану, од кога ће 1971. године настати Бангладеш. Међутим, творац Пакистана Мухамед Али Џинах то је одбио и Рохинђе остају у саставу Бурме у којој немају никаква права. Бурманске власти никада им нису омогућиле да добију држављанство (иако признају 135 разних етничких група), што им је онемогућавало школовање или право на социјално и здравствено осигурање.
Такав став власти према Рохинђама лежи у предрасуди да су припадници тог народа потомци муслиманских придошлица и изгнаника, које су у 19. веку британске власти населиле у региону као јефтину радну снагу. Бурмански историчари сматрају да је етноним „Рохинђа“ настао педесетих година прошлог века како би до тада безименом муслиманском ентитету дао име према држави у којој су насељени (Рахине), што би им омогућило да траже њену територију за себе.
Међутим, британски аутор Франсис Вејд у управо објављеној књизи „Непријатељ у Мјанмару: будистичко насиље и прављење муслиманског ’другог‘“ тврди да је британски ботаничар Франсис Бјукенен Хамилтон на територији данашње провинције Рахине наишао на муслимански народ сличног имена још 1799. године.
Британски новинар и стручњак за Мјанмар Бертил Линтнер не слаже се са Вејдом и сматра да је име Рохинђа народа плод повлачења међудржавних граница током периода деколонизације.
Све што су бурманске и мјанмарске власти урадиле према Рохинђама од 1947. године до данас само је допринело да се ситуација радикализује и да разне радикалне организације међу Рохинђама стекну подршку.
Ово данас само је ескалација сукоба који, уз повремена погоршања траје од 2011. године. Прву ескалацију сукоб је доживео 2012, а другу 2016. године, када су званичници УН оптужили мјанмарску војску за етничко чишћење Рохинђа.
Оно што цео свет највише шокира је упорно ћутање мјанмарске демократске Владе под председништвом Аунг Сан Су Ћи. Њено упорно одбијање да се заложи за поправљање статуса Рохинђа и последње одбијање хуманитарне помоћи УН не може да се оправда ни тврдњама да је мјанмарска војска, која је до скоро држала диктаторску власт у земљи, отуђена од Владе.
Влада је такође одбила све оптужбе за злоупотребу силе. Фебруара 2017. године УН су објавиле извештај на основу обдукционих налаза у којима се тврди да су владине трупе највероватније чиниле злочине против човечности. У једном од ретких интервјуа Аунг Сан Су Ћи је изјавила да је израз „етничко чишћење“ исувише јак да би описао ситуацију у Рахинеу. Такође, Влада Мјанмара ограничава приступ званичницима УН у Рахине.
Бурманска мрежа за људска пара, чије је седиште у Лондону, објавила је извештај у којем се каже да се муслимани у целом Мјанмару суочавају са прогоном за који се оптужују будистички свештеници и ултранационалистичке групе.
Што се провинције Рахине тиче, извештај наглашава растућу сегрегацију између будиста и муслимана и озбиљна ограничења за путовања за Рохинђе, што им онемогућава приступ школама и здравственим установама.
Положај муслимана у Мјанмару тако постаје највећи изазов за демократску Владу Аунг Сан Су Ћи. У Рахинеу још нема говора о радикализацији Рахинђа и њиховом окретању ка организацијама сличним ДЕШУ-у у Сирији или „Талибан“ у Авганистану.
Ако се то деси, одговорност би могла да сноси и Влада Мјанмара.
