Америка је у новој офанзиви. Избор Доналда Трампа је, на почетку, обрадовао свијет, али радост је била кратког даха. Постало је очигледно да се америчка политика не може промијенити вољом америчког народа, будући да је вашингтонска мочвара исувише блатњава да би била исушена у разумном року. И под новим предсједником (и старом администрацијом) Америка је наставила да „усрећује“ државе и народе широм планете, учећи их како да изграде праведнија друштва и богатије заједнице.
А какво је право стање америчке економије?
Крвна слика америчке привреде и финансија је толико лоша, да је право чудо да има било каквих знакова живота. Током 2015. године, америчка Влада је потрошила 3,5 хиљада милијарди долара. Да би се схватила ова величина, ваља указати да је промет Волмарта, највећег трговинског ланца у САД, био 476 милијарди. Истовремено, укупна количина долара у оптицају (новчанице, односно кеш) износила је само 250 милијарди. То је мизерно мало у односу на укупне одобрене кредите у Америци који су достигли износ од шездесет трилиона долара.
Једна шестина становништва (47 милиона људи) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своју породицу. Више од 53 одсто америчких домаћинстава живи у дуговима (годишње троши више него што зарађује). Истовремено, више од девет милиона американаца живи унутар границе апсолутног сиромаштва. Американци су банкама, по основу кредита за куповину кућа и станова, били дужни невјероватних 13,1 трилион долара. По Пописном бироу (Тhe United States Census Bureau) просјечни приход по домаћинству у Америци био је за 9 одсто нижи него 1999. године.
Због економске кризе, јавне службе су пред колапсом. Америка има суманути образовни и накарадни здравствени систем. Велики број градова је банкротирао, или се налазио на ивици на којој је био присиљен да грађанима ускраћује бројне основне комуналне, социјалне, безбједносне или друге услуге. Исто је важило за администрације савезних држава.
Све је ово изашло на видјело још 2008. године сломом америчког тржишта некретнина, када је држава ускочила као посљедњи спасилац банкарског сектора. Током те операције, из финансијског система Америке је нестало 10,2 трилиона долара. За спашавање банака, америчка Влада је потрошила 4,5 трилиона долара. То је, прерачунато у сталне цијене, био већи износ од трошкова ослобађања Западне Европе током Другог свјетског рата. Јефтиније је, дакле, било допринијети поразу Хитлера и ослобађању Европе, што је чин вриједан истинског дивљења и вјечног памћења, него обуздати хијене са Волстрита и из редова власти које раде по њиховим налозима, уз напомену да је прво било успјешно, а друго није.
Дуг у банкарском сектору је са 53, порастао на 60 трилиона долара. Та сума је двоструко већа од процијењене вриједности свих кућа за становање у Америци, три пута је већа од (такође фиктивне) активе свих америчких банака и двадесет пута већа од годишњег пореза који америчка Влада прикупи од корпорација и становништва. Многи људи у Америци, налик зомбијима, вјерују да је у питању некаква завјера и да ће на крају све испасти како ваља.
И нису усамљени. И на овим просторима су бројни они који мисле (или су плаћени да говоре) како је Америка демократска и сретна земља чији примјер ваља слиједити. Можда неко, спутан разним обавезама и мора да се повинује америчким „истинама“, али нико паметан и слободољубив не смије да му повјерује. Због истине и здравог разума.
