Први пут у новијој историји једна група српских туриста пре две недеље посетила је најизолованију земљу на свету, од које тренутно стрепе на више континената. Одлуку да путују у Северну Кореју донели су много пре него што су почеле последње тензије. Реч је о једанаесторо путника који су видели готово сва необична места на нашој планети, а Северну Кореју су, кажу, као посластицу, оставили за крај.
Главни утисак једног од путника, туристичког водича специјализованог за необичне дестинације Филипа Милосављевића, јесте да то није онаква земља каквом је представљају у светским медијима. Други је да је „отпутовао у неку бајку Орвела или Хакслија“. „Отишли смо с предрасудом да су људи који живе тамо гладни, да једу траву, да су лоше обучени. Имају нормалну одећу. Делују здраво, рационално, нормално“, каже Милосављевић за Спутњик.
„Раде у војсци, или се баве пољопривредом, велики део њих. Они живе у задругама, имају исте куће, одређени су радни тимови који се састоје од три-четири села. Та села зову ’Село кајсије‘, ’Село диње‘, у зависности од тога шта производе. Улазили смо и у куће, они су припремили локалну храну. Град Соривон је интересантан, чист, леп. Све зграде су офарбане у различите боје, као и у Пјонгјангу. Булевари су чисти, села дотерана. Радна поља сређена до перфекције, као и у остатку Истока. Све делује артикулисано“, каже Милосављевић.
Део аванутре је и сама припрема за пут. Постоји централна туристичка агенција у Северној Кореји која има потписане уговоре са акредитованим агенцијама по свету, којих нема много. Путницима из Србије посредник је била агенција из Кине. За индивидуални одлазак не постоји шанса, а да бисте добили визу, морате да прођете одређене процедуре провере. Морате и да потпишете документ којим пристајете на њихова правила понашања, с тим што могу да контролишу вашу приватност, каже Милосављевић.
„На уласку, током боравка и на изласку из земље цариник има право да погледа ваш телефон, шта сте сликали. Упозорени смо да на уласку не смемо да имамо фотографије севернокорејских, нити било чијих других великих светских лидера с којима су у добрим или лошим односима. Ни случајно заставе Америке, Јужне Кореје, Кине, нити било који водич, ’Лонли планет‘, ’Википедија‘, било шта што опсује њихову историју и тренутно стање, часописе, ни на папиру, ни у електронској форми“, објашњава Милосављевић.
Као неко ко је дуго у туризму, он скреће пажњу на професионализам и савршен енглески другарице Ким, која је групи из Србије била водич. „Покушавали смо да поставимо питања о политичкој ситуацији, давала је опште одговоре, а нека питања је вешто избегавала. Схватили смо да не постоји могућност да дебатујемо“, каже овај страствени путник.
„Тамо не смете да говорите Северна и Јужна Кореја, већ Демократска Народна Република Кореја, и то се односи на територију целе Кореје. Они говоре да је то јединствена држава. Кад вам пожеле добродошлицу кажу, нас има 80 милиона, 30 живи у северном делу земље, 40 у јужном, а 10 милиона је дијаспора. Они осећају да је то једна земља, жао им је што је ситуација оваква. Жељно ишчекују, желе да дође тај дан када ће се опет ујединити. Желе да се то деси мирним путем, без страног мешања“, објашњава саговорник Спутњика.
Сви путници одушевљени су Пјонгјангом, савршено сређеним милионским градом који има широке булеваре и мноштво монументалних споменика. Његови становници нису чули за Србију, али реагују на сваки помен Југославије. Саговорника Спутњика питали смо и да ли је тачна информација да тај град нема метро и да су ретке фотографије процуреле у јавност само део сценографије.
„Метро је реалан. Возили смо се, променили две линије, били смо у њему више од сат времена. Имају и возове из деведесетих које су добили из Источног Берлина, а показали су нам и њихове које су развили 2010. и 2011. године. У Пјонгјангу има аутомобила, тролејбуса и аутобуса. Међутим, на путу од града до демилитаризоване зоне нема их пуно. За четири сата вожње видели смо два или три. Углавном возе фолксвагене, беле из 2005. или 2006, или су то јапански брендови. Имају и свој, али смо јако ретко виђали аутомобиле“, каже Милосављевић.
Северна Кореја нема много аутомобила, али има јако пуно „палата сунца“, места на којима деца проводе време после школе, баве се додатним активностима. Ту уче да цртају, певају, плешу, сликају. Уче и најпопуларније светске језике. Један од јачих утисака је и да имају јако пуно лепих жена, каже Филип Милосављевић.
„Жене воле да се дотерују, воле да носе хаљине и штикле. Девојке су имале минђуше, иако се прича да их носе илегално. Постоји фама да имају 12 типова фризура, имају разне фризуре, можда заиста постоји правило, али ипак мислим да је то њихов стил“, каже он.
Необичним путницима одласком на полуострво разбијена је још једна предрасуда о тој лепој земљи сервирана са Запада, да је Северна Кореја земља без вицева. „Ким нам је причала вицеве о Џорџу Бушу и Американцима у аутобусу. Певала је дечје песме и успаванке. Ми смо њој, из шале, певали ’Хеј Словени‘ и наше дечје песме. Што се тиче вицева, нисмо чули да се људи шале по улици, али из пивнице где су попили два-три пива, на бонове, звали су да уђемо и да се дружимо. Видели смо осмехе на лицима људи у Северној Кореји. Људи изгледају потпуно нормално, живе своје животе у систему вредности у ком живе. То је њихова свакодневица. Не осећа се нека велика проблематика. Делују као већина Азијата, имају свој циљ, раде, а клинци се смеју“, присећа се Филип Милосављевић.
Каже да у Северну Кореју вреди отићи поново. У припреми су две нове туре, у новембру и фебруару следеће године. Они који добију визу имаће прилику да посете и фабрике челика и посебна обданишта у којима бораве деца, док родитељи раде, јединствена у свету.
Ноћни провод није део овог путовања. Ипак, захваљујући љубазности колегинице Ким, наш саговорник и његову сапутници видели су чувену Тријумфалну капију у Пјогјангу, ноћу. „Мало смо прошетали. Има људи, али генерално, нема ноћних клубова, ресторани раде до девет. Тада људи иду кућама, улице се празне. После девет сати гаси се град и живот у Северној Кореји“.
