Да ли је ћутање заиста злата вредно?
Сви знамо да постоје корупција и мито. Сви знамо да се много ствари може у политичком и друштвеном животу купити… Али да ли смо размишљали о томе да на овом тржишту постоји нешто што се зове „куповина политичке тишине“?
Недавно је на сајту који се бави организованом криминалом и корупцијом у европским институцијама објављена вест која је показала је да владајућа елита једне државе користила тајни фонд од 2,8 милијарди долара за плаћање европских политичара, како би купила „политичку тишину“ и тако издејствовала позитиван став у европским институцијама за своју државу.
Богдан Стојановић са Факултета политичких наука објашњава да ово није новина у међународној политици, већ, како каже, једна парадигма на основу које се и обавља дистрибуција моћи и утицаја.
„Због осетљивости овог питања постоји мањак информација, али прилично је јасно да ово није усамљен случај. Неке државе преко црних фондова или офшор компанија, па чак и преко криминалних организација, купују тишину o некој теми, поткупљујући званичнике држава, али исто тако купују и галаму, интервенисање или активизам поводом неког питања, а све то много кошта“, каже наш саговорник.
Он подсећа на бомбардовање Србије 1999. године, када је, како каже, албанска мафија куповала галаму у америчком конгресу.
„То је слична ситуација. Тада је новац пребациван на сенаторе и конгресмене који су гласно заговарали војну интервенцију у Србији. Све ово јесте једна врста лобирања, али илегалног. Лобирање јесте куповина утицаја, а у сврху тога користе се сва расположива средства. Новац је само једно од њих, ту су и застрашивања, уцене па чак у неким случајевима и ликвидација непослушних. Такве су биле ситуације на тлу Ирана и Израела, када су мистериозно нестајали атомски научници… Дакле, државе не презају да користе и илегалне методе да би оствариле сопствени интерес“, наводи наш саговорник.
Он каже да ће увек теже последице сносити она страна која је узела паре да ћути, него она која је платила то ћутање.
„За онога ко плаћа није опасно, јер се ти послови никада не обављају директно, преко држава, већ то држава обавља преко формалних или неформалних група, често и приватних лица, па чак и криминалних организација, због чега је јако тешко наручиоцу ући у траг“, напомиње Стојановић.
У том контексту, он подсећа и на ситуацију кад се испоставило да се ЦИА удружила са колумбијским нарко-картелима и заједно са њима финансирала у Никарагви опозицију зарад промене власти. Дакле, додаје он, парама који су зарађене од дроге.
„Куповину тишине, галаме или активизма не обављају само слабије државе, него се овим средствима служе и најмоћније државе света у циљу придобијања управо тих малих или слабих држава за своје потребе. Да се ове активности не би откриле, обавезно је укључивање обавештајних служби које разрађују најбољи могући сценарио како ће се обавити примопредаја, трансакција или уопште коме понудити новац, које су и где слабе тачке… Али, као што сам рекао, њихов ангажман остаје тајан и готово је немогуће доказати уплив државе у оваквим ситуацијама“, објашњава Стојановић.
Према наводима сајта који се бавио случајем, ова држава је новцем „куповала тишину“ европских посланика у време када се у Савету Европе разматрао извештај о нарушавању људских права у њој.
