Славиша Ивановић, вођа српске каскадерске асоцијације, и његов колега Иранац Арша Агдаси не знају за страх. Сваки глумац би им позавидео на броју остварених улога, како на великом платну тако и на малим екранима. Повод нашег разговора био је њихов рад на руској серији „Амбасада“ у продукцији Милоша Биковића. Ивановић истиче да им снимање није тешко пало.
„То су за нас уобичајене ствари. Снимали смо неке демонстрације, паљење бакљи, бацање Молотовљевих коктела, јурњаву колима… Нама, који смо половично руски ђаци као каскадери, драго је што су Руси почели учестало да се појављују овде. Свакако је за то заслужан и Милош Биковић, који је уложио труд да заинтересује руске продуценте“, каже Славиша који је у овом послу 22 године.
„Почео сам са петнаест година код нашег прослављеног каскадера Славољуба Плавшића Звонцета. Званична школа као школа, са професорима, са својом зградом, са сертификатом Министарства културе или просвете, не постоји. Ми имамо наш центар за обуку каскадера који функционише већ 11 година и као такви обучавамо људе који су заинтересовани за каскадерство и за акциони рад на филму“, каже Ивановић, а његов колега, један од најтраженијих каскадера на свету, Арша Агдаси нам је објаснио да у Ирану практично не постоји акциони жанр.
„У сваком филму се нађе понека сцена за коју смо ми неопходни, тако да се појављујем у отприлике 120 иранских филмова. Радио сам на пуно страних пројеката, а међу њима бих свакако издвојио филм о Џејмсу Бонду ’Скајфол‘, последње остварење Џеки Чена ’Гонг фу југа‘ у кинеско-индијско-холивудској продукцији, и један филм Николаса Кејџа, који смо снимали у Румунији, са Полом Шредером, сценаристом ’Таксисте‘“, објаснио је Агдаси и додао да има велику срећу да ради посао који воли. На питање која му је најтежа сцена коју је снимио, Арша каже да када нешто волите, то не може да буде тешко. Али, како објашњава, некада ситуација уме да буде тешка.
„Издвојио бих сцену у којој сам морао да склизнем мотором иза аутомобила који се превртао. То је било давно, на самом почетку моје каскадерске каријере. До тада у животу нисам сео на мотор, имао сам само 15 минута вежбе и велику жељу да не разочарам мог ментора, пошто су сви други одбили тај задатак. Такође, прилично су захтевне сцене када летите колима кроз ваздух. Сваки пут када снимам неку такву, ставим своју приватну камерицу у ауто, чисто да бих забележио ствари које у брзини можда несвесно урадим, и да бих видео где евентуално погрешим“.
Славиша нам је објаснио да је ово звање заиста опасно као што изгледа и да се неретко дешавају незгоде, које се понекад заврше и смртним исходом.
„У Холивуду је погинула каскадерка када се на проби мотором залетела у зид, јер је у неком моменту отказао управљачки систем, а каскадер у Индији се удавио јер су га продуценти и његов координатор пустили да скочи из хеликоптера не знајући да човек не уме да плива. То су ситуације где се због једне баналности, због уштеде од 10 динара, ризикује нечије здравље и живот. Ми јесмо преузели ризик да радимо у опасним ситуацијама, али тај ризик морамо да доведемо до минимума како бисмо смањили проценат опасности. Дозвољени проценат опасности, у Холивуду и у Русији је 10 одсто, а у Европи 15. Ми се трудимо да у Србији тај проценат сведемо на испод 7 одсто“.
Ивановић се за Спутњик присетио Светског првенства у каскадирању које је било одржано у Русији, 2014. године. Он је тада предводио наше каскадере који су постали прваци света. Како каже, тамо је извео и најзахтевнији подухват у својој каскадерској каријери, а то је било на аеродрому Тушино, када се у кабриолету дигао у ваздух са килограм и по експлозива.
„На том такмичењу сам упознао Аршу, који је са својом иранском екипом освојио треће место, које су поделили са Русијом. Дешавање је одржано у Севастопољу, мало после враћања матици, тако да смо имали ту част да одемо у град-херој Севастопољ, видимо све лепоте Крима и да на том светском првенству дамо све од себе. Домаћини су нас дочекали у парку Мира са песмом ’Косово‘ где је око 5.000 људи почело да узвикује ’Косово, Косово, Србија‘. Ово је јако озбиљно такмичење, има дисциплине као Олимпијске игре, где уместо скока увис имате скок са шест метара, уместо скока удаљ, ви преврћете аутомобил, али све морате да урадите онако како сте написали у плану који је пре тога њима предат. Када смо после крваве борбе освојили прво место, са звучника је загрмела музика Емира Кустурице, која је за њих једна врста химне“.
Иначе, како Славиша објашњава, то такмичење је одржано у великој, застарелој фабрици која је сада матична база Ноћних вукова. Од тог тренутка датира и његово познанство са чувеним Александром Залдастановим, познатим као Хирург, којим је наш саговорник одушевљен.
„Када неко каже ’бајкер‘, одмах се сетимо америчких ’бајкера‘, а ово је мало другачије. Ви видите људе који не пију, не конзумирају никакве опојне дроге, то је забрањено у њиховом статуту. Упознали смо Хирурга и његовог Алексеја, који је депутат за Севастопољ, политички су ангажовани, и први утисак који оставе на вас јесте то да су једна врло лепо и цивилно организована јединица где постоји хијерархија, где постоји поштовање, где се бира. Не може свако ко вози мотор да буде бајкер. Хирург изгледа као Конан, на први поглед очекујете грубог човека, а онда попричате са њим и схватите да прича као песник, једним изузетно пријатним гласом. Велика је част бити у друштву човека који је од посрнулог родољубља стигао до озбиљне позиције“.
Славиша и Арша су сарађивали са светским звездама као што су Кевин Костнер, Данијел Крејг, Пирс Броснан, Рејф Фајнс, Џерард Батлер, Моника Белучи, Џеки Чен… На питање какви су ови људи приватно и како се сналазе у захтевним и опасним ситуацијама, обојица су сложни у томе да веома поштују каскадерски посао.
„Изузетно фини људи, јако предусретљиви, консултују се са каскадерима око свега, чак приђу и пријатељски питају да ли су се добро наместили, да ли добро држе пиштољ, иако су неки од њих то радили двеста пута“, завршио је Ивановић, док је Агдаси додао да екипу увек контролише — велики шеф, а то је редитељ. Какав је његов став, такво је и понашање глумаца.
„Данијел Крејг је изузетно љубазан и нормалан човек. Скроз је спортски тип, што ми се врло допада. Прихватао је све изазове које му је редитељ постављао, и дружио се са свима нама. Није умишљена, недодирљива звезда коју не занима шта се дешава у спољном свету. А што се тиче Џекија Чена, он је права легенда. Зато он и јесте Џеки Чен. Врло је пријатан и другарски настројен према свима. Некада је и он био каскадер, а наше занимање је ипак мало другачије од глумачког позива. Као што сам рекао и на почетку, сви ово радимо из страсти, па тек онда због новца. Ретко ко може да разуме наше амбиције, па нас неретко људи гледају као неке чудаке. А Џеки Чен нас је у потпуности разумео. Снимање са њим је прошло у великом дружењу, многобројним шалама и искреном смеху“.
