У ери компјутера свет је дигитализован, а неки који гледају мало унапред говоре о когнитивној револуцији, о машинама које не раде механички тај део интелектуалног посла него га раде веома слично као што га ради човек. Мислиће машине су трећа и последња фаза развоја технологије, објашњава за Спутњик професор Машинског факултета у Београду Петар Петровић, који на том факултету води лабораторију за кибернетику и мехатронске системе, а магистрирао је и докторирао на роботици управо користећи технике из домена вештачке интелигенције.
Како истиче, технологија увек иде само напред и свака нова генерација коју будемо стварали биће способнија и паметнија.
„Да ли ћемо направити машину људских перформанси у когнитивном простору за 10, 50, 200 година, то је друго питање. Ја мислим да ћемо је направити. Тог тренутка доћи ћемо у ситуацију да ћемо имати машину која поседује наше способности, а она ће продуковати нову која ће имати веће способности од нас. Имаћемо машине која ће мислити боље од нас и ми ћемо доћи у потпуно нову ситуацију — нећемо моћи да их разумемо. Као касапин и пиле: не зна пиле да ли ће овај да га касапи или да га мази. Ради се о врло озбиљним стварима. Створићемо нови контекст у којем нећемо знати да се снађемо.“
Како да уведемо механизме сигурности у сферу вештачке интелигенције, рецимо у војној сфери где имамо читав спектар оружја који је користи, од уређаја за деминирање, преко паметних бомби које смо и ми искусили 1999. године?
— Па ми смо их и правили. Мислите да је онај невидљиви пао зато што смо га гађали каменом?
Да ли је главни узрок страха од вештачке интелигенције управо у оружју које је примењује?
— Ништа већи страх не постоји када је упоредимо са нуклеарном технологијом. Знате шта се десило са Фукушимом у Јапану. Зато сам говорио о гремлинима. Да ли ће то бити наш крај као технолошке цивилизације? Ваљда ћемо имати ту памет да то не дозволимо.
Стивен Хокинг је упозоравао на опасности које са собом носи вештачка интелигенција, а Илон Маск, оснивач компанија „Спејс Икс“ и „Тесла“, рекао је да би борба за надмоћ у тој области могла да буде разлог трећег светског рата. Да ли сте и Ви међу онима који страхују од таквих сценарија?
— То је штап који има два краја. Будућност у индустрији, индустрија 4.0, заправо је потпуна дигитализација и роботизација производних технологија. Иде се у правцу роботике, хибридних система, чак се говори о индустријским хуманоидима који не личе на човека, али се понашају као човек. Међутим, Европа хоће да се индустријализује тако да омасови своју производњу по питању роботике, али не може да реши једну контрадикцију, а то је да имате цену која треба да буде кинеска, а плату радника која треба да буде европска. Не знам како ће добити политичку подршку за тако нешто.
Компјутери данас стварају музику, сликају. Може ли се то сматрати уметношћу?
— Шта је уметност? То је нешто што побуди наш мозак да осцилује на неким фреквенцијама које су добре, а онда нас некакав кич побуди да осцилујемо на другачији начин и то није добро. Да смо другачије саздани можда би уметност била другачија, то је доста персонализована ствар. Знате ли да чак постоји давно направљен програм за глупе политичке говоре. Врло проста ствар: дам вам базу од пет стотина фраза и онда компјутер узимајући просте алгоритме почиње да их комбинује.
Кад слушате то без пажње, то звучи феноменално. Али кад почнете да пратите ту мисао и да вршите семантичку анализу структуре, ухвати вас нека сумаглица, не разумете шта се дешава, онда више то не можете да пратите јер је смисао заправо бесмисао.
У Јапану су направили хуманоидног робота који препознаје осећања, па се према вама понаша зависно од тога како га третирате и почиње да вас „воли“. Да ли је емоције могуће преточити у дигитални сигнал?
— На крају ће све бити дигитално, само је питање како да се то логички организује. Анализа ваших емоција преко израза лица спада у класу онога што ми зовемо препознавање облика, односно технике која се једним делом користи за анализу слика. Идемо даље да се све препозна. Али ви можете да искривите уста у осмех, а да будете тужни. Учење и генерализација је улажење у суштину порука, разумевање контекста, а то су озбиљне ствари.
Многи кажу да је интернет један специфични облик интелигенције. Шта је проблем са интелигенцијом? Што је она толико антропоцентрична у својој дефиницији да ми одмах очекујемо да тај систем мора да личи сто посто на човека да би он био интелигентан. Наши роботи такође имају неку њихову роботску интелигенцију која се све време усавршава, они постају комуникативнији.
Докле смо ми стигли у Србији? Можемо ли да пратимо корак са светом у тој области?
— У мојој лабораторији радимо корисне ствари. Рецимо, у Србији нема довољно варилаца. Ми хоћемо да направимо робота који неће глумити слепу машину, већ који ће почети да се понаша баш као варилац, имати свој систем 3-Д гледања, моћи да препозна где се налази објекат, да онда дође и да га завари, а уколико буде померен мало са номиналне позиције, да га пронађе на новој позицији. И он почиње да се понаша као човек. Идемо и даље, желимо да му више не објашњавамо на технички начин како треба да уради посао, него да он погледа објекат и да му ми руком покажемо где да завари, што је потпуно људска комуникација — човек гласом управља роботом. Имали смо и летњу школу на Машинском факултету и долазиле су наше драге колеге из Италије код нас, јер у овом пољу имамо бољу опрему него они. Идеја је да се гестовима управља кретање робота, као диригент, и сада ту технологију користимо да из Пизе управљамо роботом у Београду. Они имају специјалну рукавицу која почне да вибрира на начин да човеку преноси тактилну информацију. Да ли можете да замислите масовност када из тих простих циглица добијете једну озбиљну грађевину.
Вештачка интелигенција је, дакле, пре свега корисна, али да ли можемо нешто да учинимо да нема тог страха од апокалипсе?
— Са том циглом можете да направите зграду, а можете и неком главу да разбијете, само зависи шта је ваш мотив у свему томе.
Значи ипак иза свега стоје човек и његова мотивација.
— Уколико нам црвић уђе у главу и одлучимо да себе уништимо, нико нас неће спречити у томе. Свака технологија тражи пажњу. Технолошки развој не треба и не сме да буде заустављен, али треба бити опрезан и водити рачуна да он не буде доведен у контекст који ће бити штетан по читаво друштво и по човека уопште.
