После експлозије атомске бомбе трупе су добиле наређење да нападну положаје условног непријатеља у зони удара. С обзиром на то да су више од 30 година све информације класификоване као тајна, у вези с овом темом испрели су се бројни митови. Разоткривамо ову контроверзну причу.
Као и у случају стварања атомске бомбе, у војним вежбама с употребом нуклеарног оружја СССР је тада био у заостатку. Од 1951. године Американци су били веома активни и за шест година су спровели неколико тестова. Сви су имали различите циљеве. У почетку су извођени само тактички маневри. У каснијим тестовима увежбавана је интеракција разноврсног борбеног оружја након атомског напада на непријатеља. Важан део тестова било је истраживање психологије војника и њихове реакције на атомску експлозију.
У СССР-у за све ово нису могли да не знају, барем због тога што су Американци 1953. године приликом тестова у Јути изазвали велику радијацију, што је тада изазвало скандал. У то време Совјетски Савез још није имао средства за напад нуклеарним оружјем на Сједињене Државе. Ипак, у последњим годинама Стаљиновог живота почела је припрема и за такву могућност. Створена је специјалистичка литература о вођењу војних операција у условима нуклеарног сукоба, о заштити од штетних фактора итд.
Већ 1953. године СССР је био спреман за озбиљне војне тестове. Сада је једним потезом било могуће стићи и престићи Американце. До тада су постојала ограничења о учешћу у маневрима мањих војних јединица састава од 10.000 до 20.000 људи, од којих чак половина није учествовала у операцијама на подручјима која су била под ударом нуклеарног наоружања. Сада је совјетско Министарство одбране дало предлог да се 45.000 људи одмах укључи у војне операције. Поред тога, совјетска бомба РДС-2 имала је снагу од 38 килотона, што је више него двоструко већа снага од капацитета бомбе бачене на Хирошиму и око 6-8 килотона више од бомби коришћених у америчким тестовима.
Припрема
Коначна одлука о извођењу војних вежби с употребом нуклеарног наоружања донесена је у јесен 1953. године. У почетку је планирано да се за маневре користи полигон за тестирање Капустин Јар. Међутим, тада је то био једини совјетски полигон за испитивање балистичких ракета, па се од плана одустало. Почела је потрага за одговарајућом локацијом.
У пролеће 1954. године полигон Тоцки у регији Оренбург изабран је за крајњу мету. Процена војних лица да је ова област идеална за тестове заснивала се на неколико његових предности. Прво, био је у ретко насељеном подручју. Друго, терен је био интересантан за научнике, јер је било релативно лако проценити утицај штетних фактора. Треће, рељеф је био приближан европском. Као што је већ поменуто, СССР тада није имао ракете помоћу којих који би нуклеарне главе могле да стигну до Америке, стога је Западна Европа сматрана потенцијалним циљем.
Неколико месеци пре почетка вежбе, инжењерске јединице су стигле на то подручје. Имали су много посла. Било је потребно копати ровове дубине од 1,5 до 1,8 метара, изградити утврђења, склоништа за артиљерију, муницију, гориво и сл. За тенкове и остала оклопна возила изграђена су одговарајућа склоништа. Цео терен морао је у потпуности да одговара стварном стању на терену.
Постављена је мета за бомбардовање — бели квадрат чије су странице биле дугачке по 150 метара. Унутра је био крст, како би пилоти могли да се оријентишу. Визуелна идентификација је била неопходна, како би вежбе могле да се одрже.
Војници су почели да стижу на терен за обуку, укупно око 45.000 људи. Нису знали за праву сврху догађаја. Само дан пре почетка вежби, били су обавештени о употреби атомског оружја, упозорени на тајност и потписали да ће ћутати о догађају који представља војну тајну. У вежбама је учествовало 600 тенкова, приближан број оклопних транспортера, више од триста авиона и неколико хиљада камиона и тегљача.
Део опреме је смештен у подручје удара, док је други део био у склоништима. Ово није морало само симулирати реалну ситуацију на бојном пољу, већ је такође омогућило процену штетног потенцијала експлозије. Поред тога, у склоништима и на отвореним површинама биле су смештене и животиње.
Вежбама је командовао маршал Жуков, а присуствовали су и министри одбране земаља социјалистичког блока. Све трупе биле су подељене у две групе: одбрану и напад. Након атомског удара и артиљеријске припреме, нападачи су морали да пробију одбрамбену линију непријатеља. Наравно, у време напада, одбрамбени тим је био одведен на сигурну удаљеност. Њихово учешће је било предвиђено у другој фази вежбе — они су морали да изврше контранапад на изгубљене положаје. Било је планирано да се у исто време увежбава напад у условима наношења атомског удара као и дефанзивна дејства у сличним околностима.
У кругу од 15 километара од места будуће експлозије било је неколико насеља, а њихови становници су такође морали да постану невољни учесници вежби. Мештани који су били у кругу од осам километара од експлозије били су евакуисани.
Житељи насеља у кругу од 12 до 15 километара нису евакуисани. Њима је било наложено само да се помере неколико десетина метара од својих домова и да леже на тлу. Планирано је да становници удаљенијих градова и насеља буду евакуисани само ако нешто крене наопако.
Поред једне стварне атомске експлозије планиране су и друге фиктивне. Њихову улогу требало је да играју бурад са горивом, све у циљу веће реалности борбене ситуације и проверавања психолошких квалитета војника. Дан пре догађаја, на лице места дошли су Никита Хрушчов и највише војно руководство. Налазили су се у такозваном „Владином граду“, на значајној удаљености од епицентра експлозије.
Експлозија
У шест сати ујутро 14. септембра бомбардер Ту-4 напустио је аеродром. Време је било повољно, али вежба је у било ком тренутку могла да буде прекинута. Да није било потребне видљивости, како би дошло до визуелног идентификовања мете, операција би била отказана.
Међутим, све је прошло добро. У 9:34 бомба је бачена, а мање од минут касније експлодирала је на висини од 350 метара, а 10 минута раније, војници су заузели своја места. Било им је забрањено да гледају експлозију. Официри су такође добили посебне филтере за стакло, како би избегли оштећење очију. Тенкисти су се сакрили у своја возила, и затворили све отворе на њима.
Пуковник Архипов је био један од ретких који је присуствовао експлозији и описао ју је у својим мемоарима:
„Од страха ми је испало све из руку и одмах сам окренуо главу на другу страну. Чинило се да ваздух око мене сија плавом светлошћу. Светлост се одједном претворила у огромну ватрену лопту пречника око 500 метара, чији је сјај трајао неколико секунди. Огњена лопта се претворила у вртлог радиоактивног облака, из којег су сиктали црвени пламенови. Добили смо команду да легнемо на земљу док се ударни талас приближавао. Његов долазак се могао очекивати на основу траве која је брзо полегала. Долазак ударног таласа може се упоредити са врло оштрим и громогласним електричним пражњењем. Након удара, чекао нас је и налет ураганског ветра.“
Одмах након удара, артиљерци су напустили склоништа и започели артиљеријску припрему. Затим су почели и удари авијације. Одмах после тога, мерачи зрачења су отишли у епицентар експлозије. Извиђачи су били у тенковима, тако да је ефекат зрачења смањен неколико пута уз помоћ оклопа. Измерили су радијациони фон на путу до епицентра експлозије, постављајући специјалне заставе. У пречнику од 300 метара од епицентра, скоро сат након експлозије, позадинско зрачење износило је 25 R/h (рендгена по часу). Иза ове границе, војницима је био забрањен улазак. Подручје су чувале јединице за хемијску заштиту.
Након извиђања, борбене јединице су се померале ка месту удара. Војници су се возили у оклопним возилима, а чим су се делови јединица појавили у подручју загађеном радијацијом, свима је наложено да носе гас-маске и посебне огртаче.
Жртве радијације
Ове војне вежбе биле су под велом тајне готово три деценије. О њима је почело стидљиво да се прича у време „Перестројке“ у контексту нуклеарне катастрофе у Чернобиљу. То је довело до великог броја митова који су пратили ову тему. Чернобиљ је подстакао снажна антинуклеарна осећања и због тога је само сазнање о таквим вежбама постало шокантно. Било је гласина да су у епицентру експлозије били затвореници осуђени на смрт и да су сви учесници вежбе умрли су од рака у року од неколико месеци након њеног завршетка.
Чак и тада су се појавиле две тачке гледишта о последицама атомских проба, које су и даље актуелне. Прва каже да су вежбе спроведене на узоран начин, с највећом пажњом за безбедност учесника, као и цивила из околних села. Нико није примио ни толико велике ни значајније дозе зрачења, а жртва вежби била је само једна особа — официр који је умро од срчаног удара.
Њихови противници верују да су вежбе нанеле страшну штету војницима и цивилима, не само у околним селима, већ и на читавом подручју Оренбурга.
Експлозија на полигону Тоцки била је ваздушна. Надземне нуклеарне експлозије имају две карактеристике које их разликују од оних на тлу. Оне наносе много више штете због силе ударног таласа, али истовремено, практично не остављају дуготрајну контаминацију радијацијом. Копнене експлозије су, напротив, мање деструктивне и рушилачке, али могу дуго времена контаминирати подручја удара, чинећи их неприкладним за живот.
Главни проблем у процени последица јесте тај да се нису спроводиле никакве озбиљне студије. Идеја је била да власти пажљиво прате могуће последице за све учеснике вежбе и цивилно становништво. И требало је то радити деценијама. Тек тада би било могуће сасвим сигурно проценити специфичне негативне ефекте експлозије.
У периоду „Перестројке“ преживели учесници вежбе покушали су да добију надокнаду. Они су тврдили да је од 45.000 учесника вежбе, у време распада СССР-а, само 3.000 њих остало живо, а чак и они су углавном били озбиљно болесни. Њихови противници су тврдили да у зони у близини епицентра експлозије није било више од 3.000 војника, а за остале учеснике дозе зрачења нису биле много веће него оне пре извршене флуорографије. Поред тога, болести које су се јавиле код њих више од 30 година касније, не могу се недвосмислено повезати са ефектима зрачења.
Досипање уља на ватру биле су и разне студије у регији Оренбург, које су често, према самим истраживачима, „стварале више питања од одговора“. Ниво канцера у регији Оренбург је виши од националног просека, а однедавно регион није међу првих десет лидера у овој невеселој статистици. Лидерску улогу преузимају региони у којима никада није било нуклеарних експлозија и производње.
1996. године, у билтену националног радијационог и епидемиолошког регистра „Радијација и живот“ објављена је читава студија о јачини озрачености учесника у војној вежби. Аутори су се ослањали на документе Министарства одбране који су постали доступни јавности. Узимајући у обзир мерења контаминације радијације, процењена су кретања војних одреда, као и њихово време проведено у контаминираној зони и дозе зрачења које су примили.
Аутори су дошли до закључка да је већина војника који су учествовали у вежбама добијала дозе спољног зрачења које нису више од 2 рема. Ово је безначајан ниво, који не прелази ниво зрачења дозвољен за особље нуклеарних електрана. Што се тиче извиђача који су прилазили ближе епицентру експлозије, они су добили значајно веће дозе. У зависности од рута, потенцијална изложеност могла је да варира од 25 до 110 рема. Знаци акутне болести почињу да се јављају код особе која је примила више од 100 rem. У мањим дозама, једнократна изложеност, по правилу, не изазива озбиљне последице. Зато су неки од извиђача могли добити веома значајне дозе. Међутим, истраживачи се ограђују да се ради о приближним прорачунима, а за тачније је потребно изводити обимније студије. Стога је практично немогуће недвосмислено проценити последице ове експлозије.
