Као одговор на санкције Вашингтона, Венецуела је почела да објављује извештаје о цени нафте обрачунате у кинеским јуанима, противно досадашњем светском тренду, према коме се цене нафте обрачунавају у америчким доларима.
Прошлог петка, у недељном билтену венецуеланског Министарства за нафту, цене су објављене у кинеском јуану. Цена по барелу износила је 306,26 јуана (46,76 долара), што је нешто више од прошле недеље, када је цена износила 300,91 јуан или 46,15 долара.
Јуан, као валута са златном подлогом, представља напор Кине да уведе нови систем плаћања у свету, сматра социолог и познавалац латиноамеричких прилика Триво Инђић и додаје на је та земља највећи светски увозник нафте и главни корисник венецуеланске сирове нафте.
„Све што Мадуро ових дана ради, ради у отпору према економској блокади, која је уведена од стране САД. И од прошле недеље, цене нафте Венецуела изражава у кинеској монети, али Мадуро оставља могућност да продаје нафту и у другим валутама“, каже Инђић.
Више танкера са венецуеланском нафтом задржано је у америчким лукама, а САД не желе да је плате јер су прогласиле економску блокаду. Цео проблем могао би да се сагледа у оквиру борбе за замену долара као међународног средства плаћања на глобалном плану, што се пре свега односи на Кину, каже Инђић.
„Овај поступак Кине олакшава Русији и Ирану да избегавају да свој извоз наплаћују у доларима. Тиме Кина умањује превласт долара на тржишту светских сировина и тиме олакшава ситуацију земљама према којима САД воде агресивну спољну политику“, каже Инђић.
У оквиру настојања Венецуеле да се финансијски конфронтира са, како Инђић каже, глобалним неолиберализмом јесу и разговори које је та земља имала у Бечу, у оквиру ОПЕК-А, да се цене нафте стабилизују, јер је производња нафте редуцирана на 1,2 милијарде барела дневно, како би се подстакла потражња за нафтом.
Изузетно тешка економска ситуација у Венецуели изазвана је више спољним притисцима и санкцијама на трговину. Јак приватни сектор у Венецуели придружио се напорима за смену Николаса Мадура, објашњава Инђић.
„Није то само проблем Венецуеле, већ проблем употребе санкција у међународним односима. Мадуро чини напоре да се унутрашњи сукоби Венецуеле разреше. То је, пре свега, покушај да са опозицијом отвори дијалог у коме би посредовала једна група латиноамеричких земаља, а исто тако су занимљиви и Мадурови покушаји да, у оквиру Меркосура успостави нови дијалог, који би обновио интерес и осталих латиноамеричких земаља, које не припадају боливарској заједници, да се смире сукоби у Венецуели“, каже Инђић.
Интерес је да се нађе нова могућност дијалога у оквиру Венецуеле за обнову демократског процеса, додаје он.