Шта је то конкретно заболело потпредседницу Владе Зорану Михајловић када је писменим саопштењем покушала да удари „пацку“ ником другом до поглавару Српске православне цркве патријарху Иринеју?
Шта је то толико сметало министарки грађевине у речима Његове светости када он није поменуо ни ауто-путеве ни коридоре ни железницу ни инфраструктурне пројекте ни рупе ни џомбе на путевима?
Које су то конкретне поруке штрецнуле функционерку Српске напредне странке када је морала у свету недељу јавно и грчевито да брани председника државе Александра Вучића од, замислите, првог човека најстарије српске институције.
Заиста, ако се прецизно прочитају речи патријарха Иринеја, које су објавиле у суботу Вечерње новости, тешко је да се разаберу мотиви реакције Зоране Михајловић, као и да се утврди да ли је срочени одговор став Владе или њен лични.
А патријарх Иринеј је поводом унутрашњег дијалога о Косову и Метохији на новинарско питање (а не самоиницијативно) одговорио:
„Верујем да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Уздамо се у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек било наше.“
У тим патријарховим порукама, вицепремијерка Михајловић очигледно је спознала притисак на председника Вучића (!?), па је писмено узвратила:
„Очекујем да СПЦ буде добар партнер у унутрашњем дијалогу о Косову и да не врши притисак на председника Србије Александра Вучића пре почетка разговора о Косову.“
Прво — У којим је тачно патријарховим речима вицепремијерка видела — „притисак на председника“. Зар је притисак на Вучића кад Иринеј саопшти веру у то да оно што мисле Срби и што мисли Црква мисли и шеф државе?!
Па зар има важнијег и кориснијег друштвеног консезуса него да о најважнијем националном питању исто мисли народ, СПЦ и најважнија, најмоћнија и најпопуларнија политичка личност у земљи?!
Друго — Зашто министарка Михајловић констатује да СПЦ износи став „пре почетка разговора о Косову“ када је и сам председник Вучић јавно рекао да је тај дијалог већ увелико почео, а да у октобру само улази у нову фазу?!
Како то да министарка није упутила критику војсци страних и домаћих политичара, бирократа, активних и ислужених лидера и лидерчића који су такође поздравили унутрашњи дијалог, директно се укључили у њега још пре два месеца, а многи од њих отворено очекују да „Србија призна реалност да је Косово независно“?
Да ли је само Његовој светости забрањено да јавно искаже став о Косову и Метохији иако је колевка наше Цркве баш у јужној српској покрајини и иако су наши манастири и светиње центар окупљања и највећа нада за преостале Србе?
Треће — Је ли проблем што се патријарх Иринеј уопште огласио о Косову и Метохији, или можда то што је рекао да се узда у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је наше. Не бисмо да претпостављамо да ли би министарка Михајловић на исти начин реаговала да је Његова светост изнела наду да ћемо као држава наћи решење за Косово које ће бити у складу са политиком Сједињених Америчких Држава, НАТО-а и Европске уније.
Четврто — И на концу, шта значи бити — „добар партнер“? Да ли је то само онај ко о Косову и Метохији не износи свој, већ неки туђи, предодређени став?
Од суштинске је важности да ова питања добију одговор. Као што је важно да јавност зна да ли је Зорана Михајловић бранила Вучића од патријарха као чланица Владе — што јој по Уставу не припада; као функционерка СНС-а — што би било недолично, или као обична грађанка, на шта на крају крајева, има право.
Јер у природној државној хијерархији, у неписаном кодексу институционалне равнотеже, кад патријарх помене председника државе, једино је нормално да му председник и одговори. Наравно, ако осети потребу.
А познато је да се Вучић не либи да јавно одговори светским државницима, домаћим политичким првацима, чак и анонимним твитерашима, тако да није реално да би пропустио да одговори и патријарху, уколико би га нешто зажуљало или увредило.
Посебно чуди што је Зорана Михајловић ушла у необичну полемику са патријархом баш у месецу када је добила од СПЦ Орден Светог Симеона Мироточивог „за посебан допринос поспешивању односа између цркве и државе“.
Последњи министаркин потез корак је уназад у поспешивању тих односа.
