Доношење Закона о родној равноправности изазвало је буру реаговања у јавности. Како да жени поново омогућимо ужива у гајењу деце?
Важно је да у Србији постоји Закон о родној равноправности, каже Рашковић Ивићева, да тај закон буде база помоћу које жене могу да се изборе за нека друга, како каже, природна, биолошка права, као што је право да жена може да буде мајка, а да се не стресира ни око радног места, ни око радног времена.
„Више пута сам рекла да је за мене мајка најважније занимање, због тога што ми и својој земљи и човечанству остављамо нове људе. Ако се тим новим људима посвећујемо један или два сата дневно, то није довољно и ти људи ће имати проблема и васпитаваће их улица“, каже Рашковић Ивићева.
У развијеним земљама, додаје она, које имају социјалну одговорност и свест и економски су развијеније од Србије, као што је Аустрија, жене, после једногодишњег плаћеног породиљског одсуства, могу да до шесте године детета раде пола радног времена.
Без економске еманципације нема еманципације жена и због тога Рашковић Ивићева као главни проблем у Србији види сиромаштво које, како каже, раздире нашу земљу. Због тога предлаже да жене у политици, без обзира на политичку опцију којој припадају, направе заједничку мрежу борбе против сиромаштва и за време које ће омогућити жени да буде мајка, а да се, како каже, не сатире и да се не разболи зато што је морала да ради десет ствари истовремено.
Велики број мајки стрепи да ли их чека радно место по повратку са породиљског одсуства, каже Ђорђевићева. Жене такође желе да се прилагоде социјалном императиву да није довољно бити мајка и да није довољно само извести дете у парк. Због губитка границе између приватног и професионалног живота, младе мајке више немају времена за разговор са децом, додаје Живковић.
Рашковић Ивићева наглашава да нема срећне и задовољне мајке ако у породици отац није контејнер њене анксиозности.
„Свака жена, због великих обавеза које има, има повећану анксиозност, поготово када су деца мала. Она стрепи, она их ноћу носи, бди над њима када имају температуру. Ако отац није тај који ће показати љубав, пригрлити је, завршити неке послове у њено име и за њу, који су технички, а тичу се куће… То су ти односи у породици. А што се тиче радног дела, мислим да женама треба дати флексибилно радно време, скраћено радно време, где је то могуће и да се послодавци држе реда“, каже Рашковић Ивићева.
Жене су, додаје Рашковић Ивићева, опкољене бригама и обавезама, ако узмемо у обзир да негују старе родитеље, брину о деци и имају захтевне послодавце.
Машовић, психолог који ради са адолесцентима, каже да је приметан недостатак породице. Осећа се недостатак свих чланова породице, али највише се осећа недостатак мајке, и то у првом формативном периоду, до седме године.
Највише што може да се добије од породиљског одсуства јесу две године, каже он. Са друге стране, жене су уплетене у врзино коло јер ако не раде, деца не могу да се упишу у вртић, а ако деца не иду у вртић, оне немају када да нађу посао.
Рађање треба стимулисати, каже Рашковић Ивићева, али не зато што ћемо нестати.
„Женама треба осладити материнство. Треба га учинити привлачним, жени треба вратити оно што она у свом архетипу има. И мислим да је то суштина ствари, уз наравно, све техничке погодности које законски жени треба да помогну да буде што боља мајка и да буде задовољна“, каже Рашковић Ивићева.
