Спутњик је имао ексклузивну прилику да међу првима разговара са интригантним редитељем који ће 23. септембра својом представом свечано отворити 51. Битеф.
У време брзе технологије и комуникација Ви правите представу од 24 сата. Шта Вас је мотивисало и колико је за савремену публику овај вид театра помало — шокантан?
— Оно што ме је инспирисало је свакако грчка трагедија сама по себи. Фантастични текстови који су и данас актуелни. На овој представи смо радили шест година. Бавили смо се истраживањем шта данас значи катарза. Други истраживачки посао за време стварања представе била је веза између језика снова и језика заборављених трагедија. Овај пројекат доживљавам као рибу која се непрестано бори са таласима. Живимо у Европи где се све одвија брзо, у позориштима се представе спремају за шест, осам до десет недеља, а прошло је пуно година од када сам се ја одаљио од тог темпа. Позориште је превише озбиљан медиј да би тако олако био схваћен, на тако лак и једноставан начин. Тако да је то био мој избор, да радим на нечему онолико времена колико је заиста за то и потребно.
Ви захтевате од публике целодневну пажњу. Зашто? Да ли зато што желите да одате дубоко поштовање античкој драми, колевци театра, или из жеље да се мало застане, удахне и бар један дан, али цео, буде посвећен уметности?
— Пре свега, не заборавите Дионизијске свечаности које су у античко време биле одржаване три дана и три ноћи за редом. А за нас је већ 24 сата у физичком смислу премного. Смена доба дана и ноћи, потешкоће са којима се срећу глумци да остану будни и да изводе свој перформанс. Они долазе до крајње границе умора, тако и да глуме на различите начине, како физички, тако и ментално. Говорим из неког искуства, ако узмемо у обзир 13 градова у којима смо изводили ову представу. Управо смо се вратили из Париза. Тамо је 60 старијих људи остало пуна 24 сата, и на крају пружило громогласан аплауз у трајању од 34 минута. Стиче се утисак да постоји дубока потреба људи да у ово доба технологије, дигитализације и мобилних телефона, искуси и сведочи нечему аутентичном, да одвоји време да дође у позориште. То је дивно. Позориште је одувек било место окупљања људи, место дељења нечег духовног, место где можете да осетите мирис, где видите, где можете да осетите глумце. Све то, наравно не можете путем својих компјутера или мобилних телефона. Тако да ми моје искуство годинама показује да постоји људска потреба за изворним театром.
Шта публика треба да зна пре него што се упусти у гледање „Олимпа"? Да ли јој је потребан неки тренинг чула, знање, концентрација…
— Све ове грчке трагедије савршено кореспондирају са оним што се данас дешава у свету. Све то можете наћи у античким трагедијама ако их пажљиво доживите. Узмите за пример Медеју. Медеја је увек представљана као породична трагедија, али немојте заборавити да је Медеја прича о жени која је убица своје деце, Грци су је представљали као ратницу и то је за њих био разлог зашто је убијала децу. Она би данас могла бити мајка из Сирије, која је уврштена у редове ДАЕШ-а и можда би због тога убијала своју децу. Медеја је једна жена данашњице. и она се појављује у том делу света.
Шта очекујете од публике, које би вас реакције обрадовале, која сазнања усрећила? Шта је ваш идеални гледалац?
— Сматрам да публици увек треба дати слободу. Треба да размислите, да осетите њихове потребе. Као уметник ви сте у служби лепоте, морате да будете великодушни према публици. А у исто време, посао уметника се завршава на публици. Зато ја говорим о катарзи у позоришту. Пре два дана у Паризу осетили смо да публика постаје део перформанса. Она живи са глумцима. Људи чак изговарају одређене делове текста са глумцима, они им аплаудирају, смеју се заједно са њима. Они такође живе кроз ту замену улога.
Ако се театар враћа на прапочетак, да ли то значи да и публика и сви треба да се вратимо можда том античком прапочетку — оним великим питањима ко смо, зашто смо ту, где идемо…?
— Сав мој рад је базиран на истраживању људског бића. Шта је људско биће у социолошком, филозофском, политичком смислу. Шта значи људско тело. Мислим да уметник увек треба да брани рањивост лепоте, што значи да брани варијабилност људског и животињског, све што има своју функцију, уметник мора да одбрани.
Да ли се ваш сценски спектакл може назвати и неком врстом античког ријалити програма?
— Не. То се дешава сада и овде. У том смислу то је мој језик који сам развијао у протеклих 30 — 40 година. Може да се каже да је то комбинација класичног театра, савременог театра, класичног плеса, модерног плеса, уметности перформанса, појма историје уметности. Истренирао сам моју трупу на свим тим пољима тако да се она сједињују у оквиру целокупног перформанса.
Како сте вршили одабир глумаца, по вештини или по физичкој (И менталној) издржљивости.
— По свему. Морате бити изузетно снажан глумац да бисте били у мојој трупи, али и снажан играч. Четири генерације је на сцени. Има људи који раде са мном на сцени више од тридесет година. Имам генерацију шездесетогодишњака, генерацију педесетогодишњака који раде 18-20 година са мном, генерацију тридесетогодишњака са којима радим 8-9 година и то је најмлађа генерација.
Шта Вам је важније у театру — форма или садржај? и шта Вам је најважније када је „Олимп" у питању?
— Све. За мене лепота није само у естетици, шминки. За мене је лепота сложно ићи заједно из етичких принципа и естетских вредности и то иде једно с другим. То је мој посао, о томе причам. Да је другачије била би само шминка.
Колико ова прича кореспондира са светом у којем живимо, шта нам о њему поручује?
— Мислим да је Грчка трагедија прича о Вама и мени, о предивним странама и лошим странама, такође. Ми, људи смо предивне животиње у суштини. Бољи смо од анђела. Анђели су праузорак, савршени, статични. Ми људи смо увек криви, увек у покрету, а истовремено не чинимо лоше зато што се увек унапређујемо, отуда на сцени огромна вера у људски род.
Какав је то свет у коме живимо када Ви имате потребу да нас изместите неколико миленијума даље од њега?
— Не покушавам да изместим никога. Представа је савремена, дешава се овде и сада. То је врста класичног театра. То је савремена изведба и ради се о политичкој и хуманистичкој ситуацији овде и сада.
У заоштравању односа великих светских сила, чему да се нада стваралаштво? Како видите будућност света?
— Као што сам рекао, ја верујем у људски род. Правимо грешке, поправљамо се, тако да гајим наклоност према људском роду. Шта се дешава у Европи, нарочито мом делу Европе, са избеглицама и проблемима које имамо са муслиманима. Добро је зато што морамо да учимо из тога. Морамо да рачунамо на то да, понекад, не можемо да решимо проблеме. Лепота грчког света је што они могу да славе проблем, ми на западу увек настојимо да решимо сваки проблем. Мислим да припремамо себе да прихватимо то што јесте, да прихватимо све проблеме. Све различите религије, једна поред друге, не морамо ми католици, западњаци, да им говоримо шта морају да раде, да мисле. Мислим да сви морају бити слободни, обављати своје ритуале и све што раде. и не треба осуђивати људе због тога. Не говорити: Ово је добро, ово је лоше.
Однос између Русије и Америке. Како Ви гледате на тај проблем и да ли ће бити решен?
— Надајмо се да су због Доналда Трампа Американци схватили да би требало да гласају за бољег председника следећи пут. У исто време то је знак времена. Вероватно се Обаме света нису довољно добро бринуле о народу и зато им је народ одузео моћ. Не можемо са омаловажавањем да гледамо на те људе који су гласали за Трампа, а који моле за помоћ и бесни су на цео свет. Морамо да их саслушамо, морамо да их збринемо да не бисмо завршили са погрешним диктаторима на погрешним местима.
Русија, с друге стране. Како видите Русију и Путина?
— Иста ствар. Имао сам велику изложбу у Ермитражу, у Санкт Петербургу пре три године. Тамо се све дешава истовремено. Моја изложба је прихваћена, више од милион људи је посетило изложбу, а у исто време су одржавани протести против изложбе. Биле су две врсте протеста. Једни су хтели да затворе изложбу, господин Путин и Влада су били за изложбу. Било је дијалога и борбе. То је моћ демократије, да осетите снагу обе стране.
