Златко Крамарић, током ратних година и још једну деценију потом био је градоначелник Осијека, што га чини најдуговечнијим осијечким градоначелником. Касније је био амбасадор Хрватске на Косову и у Македонији. Његово поље научног истраживања је управо Македонија, али и идеја југословенства. О обе теме објавио је низ књига.
У Београд је дошао на позив из Института за европске студије како би одржао предавање на тему македонског идентитета у контексту југословенске идеје.
Како тумачите тренутно стање у Македонији, после свега што се догодило?
— Морам признати да поздрављам промене које су се догодиле. Мислим да су оне на трагу даље демократизације и европеизације македонског друштва. Но, наравно, са свим оним проблемима који су, заправо, наслеђени, тако да је то друштво прилично подељено — имате два средишта у Македонији — Скопље и Тетово, албанска заједница је присутна и легитимизована Охридским споразумом. Сада ће бити потребна мудрост македонских политичара, а када то кажем, мислим и албанских, и опозиције и позиције, да нађу начин да изађу из те квадратуре круга.
Зар није Охридски споразум прекршен доласком на власт Зорана Заева?
— Исти је однос био и када је Груевски био на власти.
Према одредбама Охридског споразума најјача македонска партија формира владу са најјачом албанском партијом. Социјалдемократе Зорана Заева нису били најјача македонска партија. А ту је и „тиранска платформа“.
— Ствари нису нимало једноставне, не треба потцењивати процесе. Нејасно је да ли је „тиранска платформа“ истина или стварност. Документ нисмо видели. Неки су разговори свакако били. Свакако да постоји живахна комуникација између албанских политичара на Косову, Македонији и у Албанији, од тога не треба бежати. Да будемо искрени, то раде и други политичари на овим просторима.
Да, али нико други не каже да ће створити „велику Хрватску“ или „велику Србију“. Овде се интензивно прича о стварању „велике Албаније“.
— Мислим да то није дискурс ни Раме, нити Берише у Албанији. За тим наративом посежу неке странке на Косову, то је истина, али такође, те странке ипак нису мејнстрим. Не добијају најширу подршку.
Због чега сте сигурни да Заев уноси позитивне промене у Македонију и да Албанци неће бити реметилачки фактор?
— У моје време, Албанци су говорили да су таоци македонске искључивости. Мислим да је Заев сада отворио неке ствари. Видели сте да су се министри спољних послова Македоније и Грчке нашли два, три пута, што није био случај донедавно. Мислим да Европа мора да почне да схвата да тај приступ не сме бити репресиван. Не можете бежати од тога да постоје одређене симпатије и везе овде са Русијом и са неким другим светом, у Босни је то Турска… Не можете рећи да, ако уђете у ЕУ, тога више нема, као што не можете игнорисати ни тај албански културни простор, који отварањем граница такође постаје легитиман и мислим да не забрињава. Увек када постоје границе, оне делују као да нешто радите испод жита и у томе видите неку опасност. Мислим да та опасност у 2017. години, са неком даљом перспективом више није реална.
Били сте први хрватски амбасадор на Косову, али сте повучени због чланка који сте написали, у којем се, како је речено, непримерено изражавате о косовским политичарима. То Вас, на неки начин, чини enfant terrible хрватске дипломатије. Можете ли нам укратко рећи шта се догодило?
— Тада је већ било јасно да ћу отићи у Македонију, да су моје две године на Косову сасвим пристојан мандат и да нема потребе да се тај мандат продужава. Тако да нисам формално био повучен. Али, у праву сте, одређени неспоразум је био. Морао сам да дајем одређена објашњења. Не мислим да су односи у косовском друштву нешто пуно лошији од било којег друштва на овим просторима. Они су транзицијски, са свим оним врлинама и манама које транзиција носи. Нисам каријерни дипломата, па ми се догодио тај дипломатски гаф. Догодила се та изјава која је показала да се у транзицији на Косову почела да се догађају страшна раслојавања, где би политика морала да контролише те процесе. Не да допушта страховита богаћења и страховита сиромаштва. Чињеница да је тридесет или четрдесет одсто људи незапослено је проблем. То су углавном млади људи који могу да постану гневни и да артикулишу негативне политике. То је прави простор за деловање рибара људских душа који тако ојађену младост без перспективе могу да покрену у неке негативне процесе. Било је то моје добронамерно упозорење да не можете игнорисати процесе у друштву и правити се да се не догађају.
Поменули сте да земље региона треба да постану чланице ЕУ уз све специфичности које их прате. Поменули сте историјске везе Србије и Русије. Може ли Србија да се придружи ЕУ, а да задржи своје традиционалне везе са Русијом? Видите ли ту неки проблем?
— Колико пратим, мислим да ваши политичари то врло успешно комуницирају, да дају врло сувисла објашњења. На Западу нико нема право да тражи од некога да одустане од неких својих традиција. Једна од ваших традиција су и ти специфични, или како год да их назовемо, руско–српски односи. Они су легитимни, никога не би требало да угрожавају, и уз пуно дијалога и поштовања одређених међународних стандарда, заиста у томе не видим никакву опасност и мислим да је то сасвим нормално.
Били сте за време рата председник Скупштине града Осијека, касније сте били и градоначелник. У исто време, за време трајања рата, док сте Ви били на челу градске скупштине, Бранимир Главаш био је секретар Секретаријата за народну одбрану Осијека. У Осијеку су тада почињени ратни злочини за које је он оптужен и осуђен…
— Увек сам говорио да не постоје колективна одговорност и колективни злочин, да сваки злочин има своје име и презиме. То је био кључни начин на који сам се током рата понашао. Говорио сам грађанима Осијека да током рата не чине ништа чега ће се касније стидети, да на туђу параноју не одговарају властитом и да не преузимају да суде пре институција које су за то одређене.
За време рата Ви и Главаш изгледали сте као два света.
— Моји политички ставови били су и онда и данас непроменљиви, потпуно јасни. Сваки пут када сам добијао неке индиције да се догађају лоше ствари, тражио сам да систем делује. Тражио сам интервенцију државног врха, да помогне да мејнстрим осијечке политике постане управо оно што сам говорио — не чините ништа чега ћете се стидети. Догодили су се ти злочини. Они мени и дан данас представљају једну нелагоду са којом, нажалост, морате живети.
Како гледате на положај Срба у Хрватској данас?
— Политички простор је контаминиран са пуно наратива и то личи на оно када уђете у мрачну собу, па осветлите један део, па видите столице, а не видите столове.
Тако да се види Аутохтона хрватска странка права која пали „Новости“, али се не види ништа друго?
— Управо. За то чак не постоји политичка квалификација како то назвати. А друго, оно што бих волео да овде буду свесни, не да је то маргина маргине, то су манекени непотребне лудости која створи слику према којој бих се морао односити. Уверавам вас, она није мејнстрим. Рекао бих да хрватски грађани српске националности партиципирају у свим добрим и лошим странама хрватског друштва, хрватске транзиције, привреде. Једнако имају проблема са платама, запосленошћу, бољим животом. Не би се могло рећи да су специјално добро или специјално лоше. Наћи ћете врло успешне Србе, наћи ћете оне који једва састављају крај са крајем.
Али, рецимо, повратак избеглица није решен.
— Сада бих ја Вама могао да кажем да нема повратка Хрвата у Републику Српску. Данас је Република Српска испражњена, имате десетак хиљада Хрвата католика и то је такође велики проблем.
