Проблем је понос, демонстрација снаге. „Када би се само нашао начин да сада Трамп поново да зелено светло за уговор, као, дила није ни било док га он није признао“, преноси речи овог коментатора РТС.
Плус, у песимистичком наставку те мисли, када се тиме не би повредило међународно право, и када би Рохани, такође забављен демонстрацијом снаге за домаћу употребу, пристао да буде део легалистичке фарсе.
Реактивна мустра је следећа: Вашингтон је пропустио прилику да се озбиљније позабави Северном Корејом зато што је највише енергије трошио да заустави Иран, како он не би постао оно што су Израел, Индија и Пакистан, нуклеарне земље без НПТ-сидра. У међувремену, Северна Кореја има бомбу, а дил с Ираном је на путу суспензије.
Пре десетак дана се на једном бечком пријему водио следећи необавезни разговор између америчког дипломате и позваних новинара:
Новинар: „Зашто не преговарате даље с Пјонгјангом?“
Друга страна: „Зато што је међународна заједница већ све пробала и није се померила. Пјонгјанг остаје отпоран на све аргументе“.
Новинар: „Зашто се онда не јурне војно, блицкриг, па шта буде, да се читав свет и ти гладни људи тамо ослободе једног опасног диктатора?“
Друга страна: „Зато што би он онда бацио атомску бомбу на Сеул, десет милиона мртвих у секунди“.
Новинар: „Зашто онда не преговарате даље с Пјонгјангом?“
Друга страна: „Зато што је међународна заједница већ све пробала и није се померила. Пјонгјанг остаје отпоран за све аргументе“.
Новинар: „Зашто се онда не јурне…?“
Зато.
Углавном зато што једина суперсила на свету почиње да делује као да је изгубила сваку моћ практичног компромиса, чак и у своју корист. Још једини принцип којег се држи јесте инсистирање на максимизацији у ситним детаљима, док се велика слика све чешће отима вашингтонским стратезима.
Горњи разговор није вођен с особом која има било какву моћ активног утицаја на америчку политику. Он, међутим, поседује релевантност зато што одсликава однос америчких владајућих структура према туђим бомбама: разговор с Пјонгјангом је неприхватљив једнако као и десет милиона побијених Јужнокорејаца.
Консеквентно, то би значило да Вашингтон ради на неком трећем решењу, оном између нула и десет милиона жртава.
Или то, или да Кина почне да игра позитивнију улогу у свом региону, онако као што се то по духу документа из 2015. очекује од Техерана у његовом.