Пред сам Други светски рат у Кијеву је живела велика јеврејска заједница, али је две трећине јеврејског становништва успело да се евакуише мало пре уласка Немаца у сам град. У Кијеву су остали само они који нису били додељени неким предузећима, образовним институцијама, нису били чланови партије или нису били у могућности да сами напусте град који ће се убрзо наћи под нацистичком окупацијом. А било је и оних који, једноставно, нису хтели да оду.
На крају крајева, многи су још памтили догађаје који су се десили две деценије раније — када су Немци 1918. у јеку револуције окупирали Украјину. Тада није било никаквих зверстава, а окупатори су чак и помогли Скоропадском да уведе привид каквог-таквог реда у целом револуционарном хаосу који је пред окупацију настао.
Немилосрдна одмазда
Иако су се међу Јеврејима већ почеле да шире гласине о новом немачком односу према њима, многи им нису веровали сматрајући то пропагандом коју шире комунисти.
Напуштени град је миниран. Када су Немци ушли у Кијев, већина стратешких објеката је порушена. Окупатори су почели да чисте зграде и успели да разминирају нека подручја, али неколико дана касније дошло је до нове серије експлозија. Наравно, Јевреји, углавном старци и жене са децом, нису били укључени у ове диверзије. Ипак, одлучено је да се на њиховом примеру демонстрира нови вид немилосрдне одмазде.
Нацисти су сматрали да би масовна стрељања Украјинаца окренула локално становништво против окупатора, па су од тога одустали. Такође, веровали су и да су Украјинци непријатељски расположени према Јеврејима и да ће зато егзекуцијама заслужити њихову симпатију.
Већ 27. септембра 1941. цео град је облепљен плакатима у којима се свим кијевским Јеврејима наређује да у рано јутро 29. септембра дођу на угао Мелниковске и Дохтуровске улице и да понесу документа, топлу одећу и све драгоцености које поседују. Ономе ко се не одазове, запрећено је стрељањем.
Како би искључили могуће манифестације панике и непослушности, Немци су прибегли омиљеној методи —дезинформисању.
Преко рабина и утицајних људи у јеврејској заједници прошириле су се гласине како ће Јевреји бити исељени из Кијева. Да ове приче буду прихваћене као сасвим могуће, помогла је и чињеница да локација на којој је људи требало да се окупе није била далеко од велике железничке станице, што је додатно указивало на намеру нациста да иселе јеврејско становништво из града.
Извештај СС команданта
Ни сами Немци нису очекивали да ће се већина Јевреја понашати у складу са овим наређењем и појавити се на месту које је одређено за окупљање. Нови командант Ајнзац групе СС-а Макс Томас (за команданта је именован почетком октобра 1941.) у Берлину је у једном од извештаја написао следеће:
„Иако је у почетку било могуће рачунати на појаву неких 5.000-6.000 Јевреја, било их је више 30.000 због веома добре организације, а посебно зато што су веровали да ће бити одведени на неко друго место — све до почетка погубљења, када су коначно схватили шта им се спрема.“
Међутим, број Јевреја који је остао у граду након одласка Црвене армије био је знатно већи. Отприлике трећина преосталих није поверовала у лажи нациста и избегла је појављивање на месту прописаном за окупљање, кријући се код познаника, покрета отпора и у забитим деловима града. Али, нажалост, већина њих је настрадала наредних месеци.
Акција егзекуције је замишљена као искључиво антијеврејска. Немци су покушали да одвоје људе, тако да међу будућим жртвама не буде представника других националности, али многи који су били из мешовитих бракова нису желели да се раздвоје од чланова својих породица, па су такође стигли на место окупљања, иако нису били Јевреји.
Зашто Бабји јар?
Место будућих егзекуција Немци су бирали са посебном пажњом. Бабин јар је био веома згодна локација за извршење масовних погубљења. Велики број природних јама, јаруга и кањона у великој мери је омогућавао значајне уштеде у броју војника и времену егзекутора јер није било потребно копати огромне гробнице за сахрањивање мртвих. Поред тога, локација се налазила изван града, далеко од радозналих очију, било је лако и погодно држати је опкољену, а пуцњи се нису могли чути у насељима нити узнемиравати грађане. Из тих разлога су Немци све до одласка из Кијева под притиском Црвене армије користили Бабин јар као место за масовна погубљења.
Главни иницијатори масакра су била три човека — војни командант Кијева Курт Еберхард, високи руководилац СС-а и полиције на југу Русије Фридрих Јекелн и командант Ајнзац групе „С“ Ото Раш.
Сва тројица су идеолошки припадала СС-овцима.
Еберхард је био професионални војник! Међутим, за разлику од већине високих официра који су више били посвећени старим пруским војничким традицијама него новим национално-социјалистичким трендовима, код њега је превагу ипак однела мрачна идеологија. Интересантно је да се тако нешто дешавало углавном млађим људима, а Еберхард је у време масовних стрељања у Бабином јару већ имао 67 година.
Јекелн се СС-у придружио убрзо након њеног оснивања, специјализовао се за терор на окупираним територијама и држао високе положаје у СС-у и полицијском апарату, како на истоку, тако и на западу.
Ото Раш је био одлично образовани адвокат који је савршено говорио неколико европских језика. Каријеру је започео у СД-у (СС служби безбедности рајхсфирера), па је на тој линији добио команду над Ајнзацгрупом „С“ која је деловала у Украјини.
Егзекуција
У рано јутро 29.септембра 1941. године 30.000 Јевреја се окупило на зборном месту, а затим је огромна колона, под стражом, поведена ка Бабином јару. Око места егзекуције је већ био постављен кордон који је требало да онемогући бег жртава али и да неки „странац“ неопажено упадне на место злочина. По проласку кроз кордон, жртве су предавале све ствари и драгоцености, а затим су их у серијама распоређивали по јаругама у којима су већ чекали стрељачки стројеви. Све је организовано са изузетном немачком педантношћу. Транспорт смрти је радио без застоја, дужности су биле јасно распоређене и „свако је радио свој посао“: једни су стражарили поред жртава које су чекале егзекуцију, други су их водили до места погубљења, трећи су били пуки извршиоци, четврти су доносили муницију, пети су односили одећу и драгоцености, шести су их сортирали у импровизованом складишту, док је једна група била задужена за доставу хране џелатима и њиховој логистици. Истовремено, неколико одељења за стрељање било је распоређено у различитим деловима Бабиног јара — чинило их је укупно 150 људи. Жртве би биле довођене до ивице јаруге, ту би им било наређено да легну лицем ка земљи, а онда би им нацисти из стрељачких стројева пуцали у потиљак. Одмах затим би била довођена нова група која би морала да легне директно на лешеве оних који су већ убијени. Крвави пир би се, тако, наставио…
Нацисти су се веома бринули о персоналу који је учествовао у егзекуцијама и водили рачуна да „нико не буде преоптерећен“. Сваки од егзекутора имао је асистента који му је доносио муницију, а џелати су се мењали на 15 минута. Понекад су егзекутори и асистенти и мењали улоге. Учешће у егзекуцијама је, по свој прилици, било на добровољној бази, нарочито када су официри у питању. Позната су најмање два случаја у којима су војници одбили да учествују у егзекуцији и изразили жељу да буду у кордону, што није са собом вукло никакве казне. Стрељања су вршена у складу са „стандардима и технологијама“ Ајнзацгрупе. Прво би били стрељани мушкарци и физички снажније особе, а за крај су остављали жене, децу, старије и болесне. Ово је чињено како жртве, које су већ знале шта их чека, ни би покушале да се одупру и пруже било какав отпор (жене и старији су за тако нешто били сувише слаби).
Метак у потиљак
Курт Вернер, један од директних учесника у масакру, у свом сведочењу рекао је следеће: „Одмах по доласку на место егзекуције заједно са другим војницима послали су нас ка јарузи. После кратког времена почели су да стижу и први Јевреји који су морали да легну лицем према земљи на ивици јаруге. Непосредно поред провалије су се налазиле три групе — од укупно 12 егзекутора којима су непрекидно довођене жртве. Следећа група би морала лећи на трупове убијених, а онда су се егзекуције настављале пуцњима у потиљак. Још увек се сећам ужаса у очима људи који би са врха јаруге угледали лешеве на њеном дну. Многи су, због страха, све време вриштали. Не можете да схватите какве је живце требало имати да би се у таквим условима обављао тако прљав посао.“
Првог дана, егзекуције су трајале од раног јутра до 18 часова, после чега су џелати вођени на одмор и релаксацију и добијали следовање ракије која је направљена специјално за ову прилику. Првог дана убијено је до 22.000 људи. Следећег дана егзекуције су настављене у нешто мањем обиму. Сматра се да је 30.септембра убијено до 12.000 људи.
Прикупљене ствари и драгоцености жртава са лица места су одвођене камионима у складишта. У Бабином јару је утоварено чак 130 камиона. Део предмета су присвојили егзекутори, на лицу места, али је велика већина ипак одвезена и намењена даљој расподели. Најбоље ствари и готово све драгоцености послане су у Немачку, лошије ствари подељене су фолксдојчерима (Немцима који су живели у Украјини), а део је завршио и у пољској СС болници која се налазила недалеко од места егзекуције.
Извршиоци
У погубљењима је непосредно учествовало неколико јединица: Сондеркоманда 4А (која је улазила у састав ајнзацгрупе „С“) којом је командовао Паул Блобел, неколико јединица полицијског пука „Југ“ и Украјинска помоћна полиција су биле главни извршиоци до тада невиђеног масакра.
Саме Ајнзацгрупе су створене са са искључивом наменом да обављају прљаве послове на окупираним подручјима. У складу са тактиком „Блицкрига“, Вермахт би освојио одређену територију и наставио напредовање, а онда би, у позадини, на сцену ступила Ајнзацгрупа која би се бавила потрагом и елиминисањем Јевреја, комуниста и других потенцијално незадовољних слојева становништва. Свака група деловала је на одређеној територији, бројала од 600 до 800 људи и састојала се од неколико Ајнзац и Сондеркоманди. Разлика између њих је била искључиво у томе да су први, по правилу, деловали дубоко у позадини, док су Сондеркоманде радила ближе линији фронта.
Шефови Ајнзацгрупа су, као по правилу, долазили из редова СС-ове службе безбедности, а бирао их је лично шеф РСХА. Схватајући специфичност онога што треба да раде, многи официри су одбијали да служе у овим јединицама, па су за казну врло често завршавали на Источном фронту. Што се тиче редовног састава јединица, углавном се регрутовао из немачке полиције. Сви су били под Химлеровом контролом, и радило се о „идеолошки провереним и добро обученим кадровима“. Сондеркоманда 4А је, поред масакра у Бабином јару, касније учествовала и у масовним стрељањима у Курску, Вороњежу и многим другим руским градовима.
Што се тиче полицијских пукова, они су првенствено вршили заштитне функције у позадини и учествовали у антипартизанским акцијама. Касније су често деловали заједно с помоћном полицијом, регрутованом од стране локалних становника.
Сви егзекутори који су учествовали у стрељањима у Бабином јару били су Немци. И украјински полицајци понекад су били укључени у погубљења Јевреја од стране Ајнзацгрупа, али, конкретно, у Бабином јару украјинска помоћна полиција у стрељањима није учествовала.
Број жртава
За два дана егзекуција, 29. и 30. септембра, убијено је 33,7 хиљада људи. Урођена немачка педантност је и овде дошла до изражаја — ово је бројка која се појављује у извештајима упућеним РСХА.
Један од чланова Ајнзац групе „С“, Хартл, сведочећи на суђењу по завршетку рата, рекао је “Блобел се смејао показујући на Бабин јар и говорећи: ’Овде лежи мојих 30 000 Јевреја‘.“
Али Блобел је заробљен од стране совјетских трупа на крају рата и у испитивањима је демантовао ту бројку. Он је тврдио да је стварни број погубљених људи под његовом командом током 29. и 30. септембра 1941. године најмање упола мањи. Треба напоменути да говоримо само о онима који су стрељани током ова два септембарска дана.
Међутим, нацисти су праксу погубљења у Бабином јару наставили још скоро две године, у току којих, у предграђу Кијева, нису страдали само Јевреји. Егзекуције су вршене и над Ромима, пацијентима психијатријске болнице, комунистима илегалцима, совјетским заробљеницима, али и украјинским националистима из фракције мељниковаца, која је била у сукобу са јединицама Стјепана Бандере.
И после седам и по деценија није могуће навести тачан број жртава нациста које су свој крај дочекале у овом кијевском предграђу. У разним изворима наводе се бројеви у веома широком опсегу од 40 па до чак 200 хиљада људи.
Највероватнији и најреалнији број жртава у Бабином јару је ипак око 50-80 хиљада људи.
Судбина учесника
Војни командант Кијева — Курт Еберхард, пензионисан је 1942. године због старости и удаљен из Вермахта. По неким верзијама, након рата су га ухватили Американци, након чега је извршио самоубиство. Други извори кажу да је преминуо од старости.
Шеф Ајнзац групе Ото Раш је у октобру 1941. прекомандован на место главног официра за везу при рајхскомесару Украјине Коху. По завршетку рата био је учесник Нирнбершког процеса у случају Ајнзацгрупа. Преминуо је у затвору не дочекавши пресуду.
Паул Блобел — шеф Сондеркоманде 4А, који је директно учествовао у погубљењима, почетком 1942. био је отпуштен због пијанства. Након тога је учествовао у уништавању доказа и трагова масовних погубљења. По завршетку рата, био је такође укључен у суђење Нирнбергу поводом случаја Ајнзацгрупа, проглашен је кривим за убиства на десетина хиљада људи и обешен 1951. године.
Један од иницијатора масакра, Фридрих Јекелн, до краја рата је заузимао положаје високог команданта СС-а и полиције у неколико регија, како на истоку, тако и на западу. У последњим данима рата командовао је чак и СС корпусом. Заробиле су га совјетске трупе. Обешен је у Риги 1946. године.
Током шездесетих година прошлог века, за злочине у Бабином јару суђено је једанаесторици обичних припадника Сондеркоманде 4А. Седморица су осуђена на затворске казне од 4 до 15 година, тројица су ослобођена, а један је преминуо не дочекавши пресуду.
