Фестивал је отворен 22. септембра, својеврсним прологом, у коме је премијерно изведена представа „Квизула“, британске трупе Фордс Ентертаинмент. Такође је у дану, који је означио Битефову увертиру, представљена и књига „Културна дипломатија: Уметност, фестивали и геополитика“, својеврсни увид у историјске и савремене видове културне дипломатије, а у коме је Битеф узет као полазиште за промишљање улоге фестивала у овој важној делатности.
Својеврсна сензација која је обележила 51. фестивалско издање догодила се у дану његовог званичног отварања. Реч је о представи фламанског редитеља Јана Фабра „Олимп“, 24-сатном позоришном маратону који је побудио невероватну пажњу и изазвао најразличитије коментаре. Али, пре него што је еуфорија „Олимп“ почела, прослављени редитељ дао је интервју за Спутњик, у коме је објаснио како је класичне драме „прочитао“ у савременом театарском кључу.
Да је Битеф јединствен потврдило је и све оно што се догађало после премијере Фаброве представе. Запалиле су се друштвене мреже, представу су коментарисали чак и они који је нису гледали, медији су на тренутак политичке садржаје у шпицу заменили позоришним – „Олимповим“ трајањем и голотињом.
А да ли је голотиња заиста то „ново“ што нам се нуди, да ли је Битефова представа, како су је именовали твитераши „културни екстремизам“ и „културни скандал“, критикујући и јавни сервис који је преносио уживо свих 24 сата – све су то била оштро дефинисана питања која су у други план потиснула оно битефовско, најважније — где је у свему томе уметност, шта смо то видели, преиспитали, прочистили, чему смо заправо присуствовали. О томе смо, у Спутњиковом студију разговарали са ђаконом Ненадом Илићем, редитељем по струци, чија је похвала „Олимпа“ изненадила многе, и са позоришним зналцем, редитељем Љубишом Ристићем.
Трајање као позоришно средство и један посебан вид естетског промишљања времена била је и тема трибине на којој је једна од учесница била и позоришна редитељка Бојана Јанковић која је са нама поделила своје утиске са овог скупа.
Из пратећег програма „Битеф полифонија“ који је ове године прославио пунолетство, издвојили смо представу „Одлазни терминал“, суморну причу о младима који у одлуци отићи или остати виде заправо само – илузију избора. О проблему који ова представа третира разговарали смо са њеном редитељком Теом Пухарић и једном од уредница „Битеф полифоније“ Сањом Крсмановић Тасић.
На фестивалу су се пред публиком нашле и две представе београдског знанца, награђиваног словеначког редитеља Јернеја Лоренција. Прва је „Библија, први покушај“ у извођењу Словенског народног гледалишча, а друга, „Царство небеско“, представа рађена у копродукцији београдског Народног позоришта и Битеф театра. Иако у двоструком финалу — европског првенства у кошарци и завршним пробама пред премијеру — Лоренци је нашао времена да дође у наш студио и потврди нам да је и за њега наша епика чудо невиђено и да је упознавање са том ризницом за њега било налик проласку кроз вавилонску кулу.
И чувени роман нобеловца Орхана Памука нашао се на Битефовој овогодишњој сцени. Реч је о представи „Снег“ коју је у режији уметника турског порекла Ерсана Мондтага извео Талија театар из Немачке. Мондтаг, који је са театром из Швајцарске представио и свој комад „Истребљење“, открива нам шта све Памуков роман чини актуелним и данас, зашто су десница и насиље теме свих његових представа, али и зашто је злоупотреба слободе у „Истребљењу“ једна од горућих савремених тема. „На мојој слободи постоји крв, јер слободе нема када другог заробљавате“, каже за Спутњик Ерсан Мондтаг.
И… Битеф не би био тако атрактиван да иза њега, поред снимљених представа не остају и фотографије као сведочанство јединственог фестивалског издања. За 51. Фестивал и његове слике побринула се Јелена Јанковић, уметница која је управо ових дана награђена престижним међународним признањем за фотографију у Русији, која је такође била наша гошћа.
Сутра увече пашће фестивалска завеса на овогодишње 51. издање „нових позоришних тенденција“. Колико је Битеф жив сведоче сви, и његова публика и његови коментатори. Рекло би се да је то добро, јер то представља потврду и самог живота уметности која је настала пре два миленијума и њену снагу да нас и данас, овако презасићене савременим тенденцијама, осваја овим новим, позоришним.
