Острво је дуго било део Колумбије иако се налази у близини обале Никарагве. Тамошњи језик подсећа на искварени енглески. Острвљани, којих има између 5.000 и 6.000, имају осећај припадности Карибима, а не Колумбији. Многи од њих су растафаријанци.
Дуго времена острво је било нетакнуто, упркос покушајима насилних колумбијских кријумчара наркотика да га ставе под своју контролу. На острву не можете да видите оружје или да доживите пуцњаву, ту нема телохранитеља ни наркобосова, јер се тамо проблем скрива испод површине.
„Губимо мушкарце“, прича једна острвљанка, и наставља: „Према мојим истраживањима, најмање 800 мушкараца је затворено по затворима у иностранству или су једноставно нестали“, преноси Б92.
Ако је њено истраживање тачно, у просеку је нестао сваки четврти становника острва.
Чињеница је да Провиденсија није могла заувек да остане имуна на колумбијске проблеме. Пре неколико година кријумчари дроге су открили да су острвљани изврсни морепловци и да имају непроцењиво знање о околним водама, које су наследили од својих предака.
„Они су последња карика трговине дрогом“, каже новинар Ампаро Понтон, који је на острву живео 25 година.
„Острвљани читају океан боље од било кога другог, зато их запошљавају као капетане на наркоглисерима.“
Ако успешно испоруче дрогу до жељеног одредишта, које може да буде било где од Хондураса до Флориде, добијају хиљаде долара. А ако буду ухваћени, завршавају у затвору.
Ствари постају непријатне када обалска стража почне да гони бродове. Тада посада баца дрогу у море, а онда мора свој поступак да оправда наркобосовима. После тога, ти људи више не могу да одбију посао који се од њих затражи.
„Син ми је завршио у затвору у САД“, прича једна мајка. „Већ је одслужио једну шестогодишњу казну. Али је опет кренуо да се бави истим послом и поновно је ухапшен. Мислим да се вратио томе зато што није пронашао никакав други посао… Већина породица на острву погођена је тиме на овај или онај начин. Само губимо наше дечаке.“
Један од начина отварања нових радних места био би развој туризма, али тај пут Провиденсија намерно избегава, за разлику од суседних држава. Међутим, нестанак 800 острвљана је, можда, само део проблема.
„Има ту и пуно малолетничког адреналина“, каже жена са почетка приче и додаје да млади често говоре:
„Имам три могућности — да погодим, да пропаднем или да добијем“. Другим речима, да постигну резултат, да буду ухваћени или убијени.
„Већ смо изгубили 10 одсто генерације која је старија од моје генерације“, каже 26-годишњи рибар Лорено Бент.
„Постоје деца која се буде не познајући своје очеве, јер су они изгубљени у мору кад су им деца била бебе. Мајке плачу јер су њихови дечаци отишли и никада се нису вратили. Нико не зна где су. Могу да буду у било којем затвору на свету. Ми то једноставно не знамо.“
Лорено, међутим, не критикује оне који се баве дрогом.
„Море је наш извор прихода, није важно да ли се ради о нечему легалном или не“, каже он.
„Важно је да стицање новца не укључује криминал против другог човека. У Колумбији се то сматра противзаконитим, али за многе од нас то је једини начин опстанка. На то не гледамо као на нешто противзаконито.“
Лорено на крају додаје:
„Људи кажу да је то лако зарађен новац, али није, јер је њега најгоре задржати. Ако се будите ујутро знајући да вам је живот у опасности, онда то не може да буде лак новац.“
Када родитељима нестане син, они често не знају где је отишао и да ли ће се вратити. Многи се осећају превише осрамоћено због злочина које је њихов син починио да би предузели конкретне кораке. Али то не значи да се одсутност потомка дубоко не осећа.
„Постоје породице у којима су прадеда, деда, отац и син у заточеништву“, тврди Ампаро Понтон.
