Статистика каже да сваки четврти Американац у кући има оружје, а три четвртине њих верује да оно представља њихово фундаментално право на самоодбрану и слободу. Америчко друштво је у овом питању дубоко подељено — док једни сматрају да влада треба више да учини када је реч о контроли наоружања, други верују да ће лоши људи чинити лоше ствари без обзира на законе.
Војни аналитичар Зоран Драгишић за Спутњик каже да се амерички закони разликују од једне до друге савезне државе и крећу се од крајње либералних до врло рестриктивних.
„Ово је заиста катастрофалан догађај, али мислим да он заправо има неке друге димензије које су много важније него што је питање контроле поседовања наоружања. У Америци, нарочито у јужним државама, малтене сваки човек поседује неко наоружање, па се овакве ствари не дешавају тако често. Наравно, ово није први случај да је неко се неке зграде или са неког високог спрата пуцао на пролазнике, тако да генерално гледано мислим да овде питање контроле наоружања за људе који желе да набаве оружје не би било неко посебно решење“, истиче Драгишић.
Психолог Жељко Машовић за Спутњик каже да се овај злочин прилично разликује од пуцњава које су у Америци честе и указује на то да је убица старији човек за ког се не може рећи да су на њега утицале видео-игрице или нешто слично.
„Занимљиво је да је он у хотелској соби имао двадесет три комада оружја, а 19 комада код куће, па се поставља питање како је то оружје доспело у хотелску собу. Такође, он је био пасионирани коцкар, па треба испитати да ли је дан пре злочина изгубио неки новац и шта се уопште дешавало у његовом животу. Ово је просто један поступак социопате, а оно што је посебно важно јесте да се открије где су направљени пропусти када је реч о безбедности, и како је 23 комада оружја прошло поред особља у изузетно обезбеђеном хотелу у Лас Вегасу, где су озбиљни коцкари, са озбиљним милионима. Исто тако, можда се треба позабавити и другим амандманом америчког Устава који грађанима гарантује право на наоружавање. Примера ради, такав исти пасус постоји и у канадском уставу, па се такве ствари тамо не дешавају, а у мало-мало па се Америци десе када треба да се расправља о измени или допуни Устава“, напомиње Машовић.
Он додаје да наставак те реченице другог амандмана гласи: Уколико власт која над нама влада, а ми нисмо њоме задовољни, начини неки злочин према нама, ми имамо право да се бранимо.
„На основу тога су организоване регионалне милиције у САД, и због тога је највећи страх у Америци управо тај унутрашњи тероризам, који почини белац који нема криминални досије. Присталице теорије завере рекле би да су то спавачи, људи који добију одређени задатак, а психолошки је јасно да је реч о социопати. У сваком случају, питања за америчку безбедност су — како на озбиљном кантри фестивалу, на ком је било преко 20.000 људи, па самим тим и великог обезбеђења, нису видели да је он поломио прозоре на свом спрату, како када је почела пуцњава нису успели брзо да га ликвидирају. Нажалост, мислим да је овде, као и код неких других догађаја, просто искоришћен човек који је полудео, са циљем да се нешто уради на промени америчког устава“, сматра Машовић.
Када је о српском законодавству реч, војни аналитичар Зоран Драгишић напомиње да су закони у Србији веома строги и потребно је испунити бројне услове за добијање дозволе за поседовање наоружања.
„Код нас је поседовање и ношење оружја одвојено. Притом, дозволу за ношење наоружања је готово немогуће добити јер су закони јако рестриктивни. То је добро јер људи који немају разлог да имају оружје, дакле који нису припадници војске, полиције, не раде у приватним службама обезбеђења или не припадају људима који су посебно угрожени, попут власника златара или мењачница, не треба ни да га имају. Да ли неко има разлог да носи оружје нешто је што полиција у сваком конкретном случају треба да процени, а друге стране, раде се озбиљне здравствене провере људи који траже дозволу за наоружање“, напомиње Драгишић.
Међутим, како каже, чињеница да се највећи број кривичних дела изврши непријављеним оружјем показује да људи који имају оружје много више држе до закона и много мање га употребљавају.
