У ствари, ради се мање о стадиону, а више о трибини изграђеној ван њега, као да се тако нешто досад, при организацији великих такмичења, већ није дешавало.
Тако је кренуо стампедо исмејавања, а са мрежа је све стигло и до британских таблоида „Сан“ и „Мирор“, а затим и до неких балканских портала, који су стадион окарактерисали као „веома чудан“ (чудно је, у ствари, то да им није пало на памет и да пишу о одузимању Светског првенства Русији због фамозне трибине, но добро. Овај пут се тога вероватно нису сетили).
Било би крајње лицемерно бранити неодбрањиве ствари и рећи за оно што је црно да је, у свари, бело, али када се ради о стадиону у Јекатеринбургу, ситуација апсолутно није црна и најбоље се може окарактерисати оном старом народном „не види балван у свом оку, али трун у туђем да“.
Прво питање — о чему се, заправо, овде ради и да ли је у питању грешка?
Поменута трибина није никакво авангардно архитектонско решење и ништа што већ није виђено на много места.
Напротив!
Она је само привремено решење које омогућује већи број гледалаца на спортским приредбама, и ништа друго.
Овакве помоћне трибине се обично монтирају и постављају пре шампионата у различитим спортовима, а након њиховог завршетка се веома лако и релативно брзо демонтирају. Сама демонтажа, у зависности од сложености трибине, не траје дуже од два до четири месеца.
А како је то изгледало на неким другим великим такмичењима? Ево, баш овако!
Најсвежији пример је стадион Коринтијанса у Сао Паолу на ком се играло полуфинале Светског првенства 2014. године између Аргентине и Холандије. Током турнира, капацитет стадиона је био чак 65.000 људи, али је по завршетку шампионата, у договору са Коринтијансом, капацитет враћен на 48.000 људи, колики је и био до Светског првенства у Бразилу. Свих 17.000 „несталих“ места се налазило на две накнадно монтиране привремене трибине које су биле смештене изван капија стадиона, а на телевизијским екранима се апсолутно нису разликовале од остатка трибина.
Интересантан је и стадион у Кобеу, у Јапану, на ком су се играли меч у групној фази Русија—Тунис, и меч у елиминационој фази између Бразила и Белгије на Светском првенству 2002. године. За време шампионата, капацитет стадиона је био 42.000 гледалаца, да би, по завршетку турнира, био враћен на почетних 30.000. И овде се, такође, радило о привременој трибини која се налазила ван стадиона.
Футуристичко решење долази из Париза — градске власти планирају да за Олимпијске игре 2024. године изграде мрежу привремених стадиона са привременим трибинама. На пример, у близини Ајфелове куле ће се играти одбојка на песку, Версај ће бити домаћин коњичким спортовима, код Гран Пале ће се одржавати турнири у теквондоу и мачевању, док ће Бурже, где се иначе одржава чувени авио-салон, бити домаћин такмичењима у стрељаштву, бадминтону и одбојци. Апсолутно све трибине ће бити — привремене!
Овакве привремене конструкције су потребне из крајње једноставног разлога — током великих спортских догађаја какви су светска првенства или Олимпијске игре, интересовање гледалаца је три до седам пута веће него уобичајено, а по завршетку такмичења се све враћа на претходни ниво. А коме је у интересу да трибине буду пусте и да такве пропадају?
Ево како изгледа изградња привремених трибина поред терена за крикет у Енглеској.
Друго питање — А зашто се трибина не гради унутар стадиона?
Расправе о „спорним“ трибинама стадиона у Јекатеринбургу су се, заправо, сводиле на два питања. Прво — „Како је то ФИФА уопште дозволила?“, и друго — „Зашто трибине нису изграђене у оквиру самог објекта?“.
Одговор на прво питање је крајње једноставан. ФИФА је аминовала целу причу јер су испоштована правила. Главни и једини захтев — да сваки навијач види у потпуности сваки део терена, без обзира на ком месту на трибинама седи је апсолутно испоштован!
Што се другог питања тиче, на њега је утицао велики број веома сложених фактора.
Наиме, сваки стадион на коме ће се играти мечеви Светског првенства 2018. године у Русији мора да има капацитет од најмање 35.000 гледалаца. Наравно, постојала је могућност да се изгради потпуно нова арена, али се од такве идеје одустало јер је процењено да Јекатеринбургу, просто, није потребан још један овако велики пројекат. Колико би нови стадион био неамбициозан подухват говори и то да је домаћи фудбалски клуб Урал заузимао тек петнаесто место по посети у Премијер лиги Русије. Утакмице Урала када је био домаћин је, у просеку, пратило тек по 5.300 гледалаца.
И још једна веома важна ствар — после дугих састанака руководства Јекатеринбурга, донета је одлука да се ни по коју цену не сме оштетити оригинални изглед и фасада стадиона из 1956. године, с обзиром на то да се ради о совјетској неокласичној архитектури, а сами радови на стадиону су званично означени као „Реконструкција и обнова објекта културне баштине“.
Стадион ће у стање у каквом треба да буде за утакмице Светског првенства бити доведен до 31. децембра ове године.
Да резимирамо враћајући се на сам почетак ове приче — подсмех можда јесте у људској природи, али пре њега би, свакако, ваљало проверити чему се подсмевамо.
Можда баш тако нешто имамо и у својој средини, а да и не знамо!
А то нешто је сасвим нормално и не противи се никаквој логици и никаквим правилима…
