„Хвала Богу што америчка хистерија због мешања Русије у западне изборе није утицала на изборе за Бундестаг“, пише Рар. Већина грађана Немачке подржава нормализацију односа са Русијом и одбацује слику непријатеља коју су им неки политичари наметали током предизборне кампање, напомиње аутор.
Са изузетком Зелених, све странке које су изабране у Бундестаг залажу се за побољшање односа са Москвом, а посебно лидери Слободне демократске партије и баварски политичари из Хришћанско-социјалне уније. Економија такође осећа позитиван тренд. Велика немачка предузећа усагласиле су се са реализацијом инвестиционих пројеката у Русији. Источни комитет немачке привреде наставио је блиску сарадњу са Москвом.
Осим тога, руска економија поново је ушла у фазу раста, наставља аутор. Државни буџет је консолидован, ниво инфлације је низак, обим девизних резерви је достигао ниво од пре кризе. Кремљ шаље позитивне сигнале. Када руске власти почну да спроводе своје планове за приватизацију, немачке компаније ће се наћи у првом реду, објашњава Рар. При томе нестрпљиви су немачки привредници, али и аустријски и турски предузетници.
Међутим, и даље морају да се превазиђу „високе баријере“, наглашава аутор. Тема санкција још није затворена. Напротив. Против воље сопственог председника, Конгрес САД усвојио је нове казнене мере против руског сировинског сектора, чиме је нанео штету и западним предузећима која сарађују са Москвом. Представници немачке економије страхују да ће због страха од санкција САД већина европских компанија изаћи из енергетског савеза са Русијом који постоји већ десет година.
Немачке власти су против пооштравања антируских санкција и тврде да ти кораци крше европске интересе у области енергетике, али се за сада Берлин бори сâм. Остале земље ЕУ и у првом реду Француска ћуте, а неке средњоевропске државе чак подржавају оштре мере Сједињених Америчких Држава према Русији.
Чињеница је да неће бити могуће ослободити се санкција САД, констатује Рар. Оне су се као Дамоклов мач надвиле над руско-европским економским односима. Оне ће деловати чак и када ЕУ укине своје казнене мере.
„О каквом наставку економских односа Немачке и Русије уопште може да се говори у тако безизлазној ситуацији?“, пита се аутор.
„Европа, а пре свега Немачка постале су таоци новог економског рата који САД води против Русије. Нажалост, у последње две године Немачка и Француска нису успеле да постигну успех у минском мировном процесу. Уместо да преузму улогу правих посредника, Берлин и Париз бранили су искључиво проукрајинске интересе. Са моралне тачке гледишта, то се може разумети, али са становишта стварне политике то је грешка“, сматра Рар.
Сада постоји озбиљна претња да ће САД истиснути Немачку и Француску у области решавања украјинске кризе. Емануел Макрон тренутно нема времена за спољну политику. Он је фокусиран на решавање унутардржавних проблема. Са истим проблемом се суочава и Ангела Меркел.
Уместо велике победе на изборима, која би јој пружила неограничена овлашћења, чинећи је предводником Европе, а можда и читавог Запада, она је присиљена да се бори за своје политичко постојање. Ако стварању политичке коалиције буду сметале политичке разлике међу партијама, она би могла да изгуби свој положај.
Ангела Меркел не сме Сједињеним Америчким Државама да повери решавање украјинске кризе, инсистира Рар. Тада ће ЕУ заувек изгубити своју независност у питањима спољне политике и политике безбедности. Не сме се дозволити да се Кијев и Вашингтон одговоре од руског предлога за слање мировњака УН на исток Украјине, наглашава аутор.
