Босфорски мореуз поделе
Некада је „Болесник са Босфора“ задавао главобоље тада напредним европским земљама, данас им ништа мање болова не задаје Ердоганова Турска. Век касније, намеће се питање ко је, и са које стране лежи тај посрнули „болесник“.
Са једне стране апсолутистички „султанат“ успостављен референдумом, док са друге демократска, аморфна, шаролика заједница, зачета амбициозном и инспиративном идејом мира. Случај оснивања „султаната“ плебисцитом Турску сврстава међу прве земље такве врсте, док ЕУ, декларативно, краљица слобода мишљења и транспарентности, као да је ушла у клинч са самом собом и тешко се мири са темељем (ваљда би требало то да буде?) европске демократије — референдумом.
Чини се да граница ЕУ са Турском почиње да личи на некада добро познату „Мажино линију“ каква је између два рата постојала између Немачке и Француске. Изјава Ердогана да Турска више ни не жели да приступи ЕУ супротна је ставу какав је, барем доскора, декларативно постојао, иако је већини јасно да се пуноправно чланство Турске врло тешко може обистинити. Тиме ЕУ губи не само и оно мало „карата“ што је држала у рукама, већ апсолутно зависи од даљих потеза Турске у вези са мигрантском кризом и осталим отвореним питањима.
Игра престола
Феномен вируса „дубоке државе“ из САД као да се проширио и на ЕУ. За разлику од америчког, где спреге одређених индустријских и корпорацијских лобија вуку дубоко корење које готово парализује извршну власт и ставља је под свој патронат, у ЕУ се „дубока држава“ претвара у „дубоку бирократију“ Брисела. Мањак идеја, жеље или воље, а пре свега непоштовање сопствених интереса, довели су у питање читаво постојање ЕУ.
Неодлучност и неспремност за доношење конкретних одлука, како на унутрашњем тако и на међународном плану, довели су Унију до тачке у којој ће њена будућност у највећој мери зависити од светских околности и интереса великих сила. Суштински доказ неопходности тријаде моћи: економске, војне и политичке, види се на примеру ЕУ — само они који имају све три кохерентно уједначене силе представљају стуб независности у доношењу одлука у сопственом интересу.
„Војна моћ“ ЕУ, која се састоји у чврстом држању уз НАТО из чијег се загрљаја понекад батрга, ипак у највећој мери значи и зависност од САД и њиховог интереса у геополитичкој арени. Како другачије објаснити економски несхватљиве санкције Русији и рат у Украјини (тренутно у замрзнутом чину), упркос споразумима донесеним у Минску?
На унутрашњем плану, у ЕУ су „игре престола“ увелико у току. Избори у земљи-водиљи ЕУ — Немачкој — показали су да ни они најуспешнији нису недодирљиви. Странка Ангеле Меркел, ЦДУ, мораће да направи велике компромисе да би канцеларка дошла до четвртог мандата. Ови избори су показали значајан раст деснице, што је тенденција у целој ЕУ, као и немали пад левичарских странака. Гласачи, пре свега незадовољни опхођењем канцеларке Меркел према мигрантској кризи, дали су простора десничарској партији АФД да се, први пут у својој историји, нађе у Бундестагу. Јасно је да ће бити потребно доста времена за формирање нове владе Немачке, а до тада, сва питања у ЕУ ће на неко време бити „замрзнута“ и стављена у други план.
Чари демократије
Грозница демократије шири се Европом, могао би да звучи наслов, али, кад се боље сагледа, изгледа као контрадикција — да ли су данас демократија и ЕУ синоними или антоними?
Занимљиво је да као финални корак, пред улазак у свет заједништва и демократије, није обавезан и референдум у земљи која приступа чланству у Заједници. Свашта се испуњава у преговорима, скрининзима, трансплантима европских тековина, али је мали број чланица референдумом потврдио жељу нације да приступи Унији. За напуштање ЕУ референдум се сматра обавезним, али, касније, не и обавезујућим да би земља напустила Заједницу. Све у свему, референдум је, у случајевима када неком одговара — празник демократије, док се у другим случајевима проглашава најнаказнијим примером изражавања мишљења становништва — како је у појединим круговима оцењен референдум на Криму. Манипулативно средство плебисцита може имати јаку улогу, па тако много тога зависи од начина постављања питања на референдуму.
Та манипулативност кроз овај непосредни вид демократије могла се најбоље искусити при распаду СФРЈ. Тада се социјалистички државни апарат, који доноси све одлуке строго под управом партије и руководства, одједанпут сетио моћи референдума и скрио иза бујице истих, организованих по појединим републикама, након којих је дошло до добро познатих сукоба и распада државе. Нико се тада у Европи није обазирао на референдуме у СФРЈ и самопрокламована отцепљења, већ су их и подржавали.
Ситуација која се десила у Британији — неприпремљеност за опцију Б након исхода референдума, довела је до „статуса кво“ где ниједна страна нема баш тачну представу шта ће се суштински десити након изласка Британије из ЕУ. На примеру најскоријег — каталонског референдума, може се видети нарушавање уставно-правног поретка Шпаније која је унитарна држава, али се видео и крајње незаинтересован став ЕУ.
Непринципијелност и неефикасност извршних апарата ЕУ довели су је на сам руб егзистенције, како политички тако и економски. Решења која се нуде су „Европа у више брзина“, Макронов „ресет“ пакет и многи други. За које год мере да се ЕУ одлучи, утисак који она тренутно одаје је провинцијалност у геостратешком погледу и маргинализација у односу на главне светске токове.
Уколико бриселске бирократе планирају нове перспективе, не би требало да занемаре почетну сврху ЕУ — заједништво и мир; дух манипулације демократијом, пуштен још почетком деведесетих у СФРЈ, постепено почиње да нагриза и саме темеље Уније, а последице су добро познате.
