Када је Ибран Мустафић, бивши члан СДА и војник Армије БиХ током грађанског рата у тој земљи, објавио књигу „Планирани хаос од 1990. до 1996. године“, у којој је описао ратне злочине Насера Орића, изазвао је сензацију.
Први пут је са бошњачке стране стигло потресно сведочанство о злочинима „легендарног команданта Сребренице“, чиме је нарушен мит о Орићу грађен две деценије.
Данас је Мустафићево сведочење пред Судом БиХ против Орића окарактерисано као нелогично и недоследно. Судија Шабан Максумић тако је образложио ослобађајућу пресуду Насеру Орићу, оптуженом за ратни злочин над тројицом ратних заробљеника — Слободаном Илићем, Митром Савићем и Милутином Милошевићем.
Они су, како стоји у оптужници, ликвидирани у сребреничким селима Залазју, Куњерцу и Лолићима.
На мит о Орићу подсећа и бивши судија Уставног суда БиХ Крстан Симић, који каже да би било смешно рећи да је пресуда била очекивана, али да не представља изненађење.
„С обзиром на позицију Насера Орића у Сребреници и у догађајима око Сребренице, његову моћ и мрежу која је свугде присутна и време учинили су да расправа о доказима после 27 година врло тешка. Међутим, то је још једна одлука која ће усталасати јавност у БиХ, изазвати поделе са једне стране, а са друге стране незадовољство жртава. Јер, ако Орић није крив, неко је крив“, каже Симић.
Суд и тужилаштво су морали да нађу одговор ко је извршио ратне злочине ако то није учинио Орић, додаје он.
Према образложењу судије Максумића, и исказ заштићеног сведока 01 такође је нелогичан и недоследан.
„Исказ заштићеног свједока ’01‘ био је недоследан и нелогичан, те у исказима 2003. и 2014. године уопште није споменуо оптуженог Орића, него је у исказу 2014. тврдио да је судију Слободана Илића убио Зулфо Торсуновић“, каже се у образложењу.
Тако је Насер Орић добио прилику да још једном изађе из суднице са осмехом на лицу, као што је то урадио у Хашком трибуналу 2006. године.
Осврнувши се на образложење суда да су искази сведока нелогични и недоследни, бивши судија Уставног суда БиХ Крстан Симић каже да је искључиво право суда да цени доказе и да сумња да би суд дао аргументе који нису садржани у документима. Међутим, према Симићевим речима, проблем је у протоку времена.
„Судити после 27 година, терати људе да се сете сваког детаља, помало постаје морбидно и управо на тим разликама које се нормално појављују заснивају се и одлуке. Треба ипак сачекати исход апелационог поступка, јер често сам сведочио да је Суд БиХ имао одлуке које су мењане од стране Апелационог већа, па чак у једном случају, човек је био осуђен за геноцид, па га је Апелационо веће ослободило. Али подвлачим да је питање суђења ратних злочина са сведоцима, после 27 година, са страховима, поремећеним психама врло тешко и кроз ту паучину многи ратни злочинци ће избећи оно што их је морало снаћи, а то јесте правда“, каже Симић.
Према речима Миливоја Иванишевића, председника Института за истраживање српских страдања у XX веку, реч је о томе да тужилаштво није хтело да терети Насера Орића, што је био случај и у Хагу. Тужилаштво није спремило ни довољно сведока ни довољно материјала који би теретили Орића, каже Иванишевић.
Иванишевић подсећа на Мустафићево сведочење да је својим очима гледао Орића како је заклао судију Слободана Илића и групу српских војника и цивила који су заробљени на Петровдан у Залазју.
„Узмите бројне злочине у Кравици, у Јежестици, где је Орићев први сарадник одсекао главу Анђелку Млађеновићу и носио је по Сребреници. О томе сведоче српски затвореници из села Подравања, који су ту били“, описује Иванишевић злочине Орића и његових сарадника током рата у БиХ. Иванишевић је аутор неколико књига у којима су детаљно описани злочини Насера Орића и његових снага током рата у БиХ.
Симић претпоставља да ће тужилац, како каже, обавезно уложити жалбу и треба сачекати шта ће рећи Апелационо веће. Али сама ослобађајућа пресуда врло је ружна порука коју су од самог почетка суђења наговештавале жртве, каже Симић.
„Ако неко од почетка сумња и тврди да тај суд неће осудити Насера Орића, то је индикативно да се ствари не догађају како би требало, да је правосуђе у БиХ у канцерогеном стању и да надлежне институције морају да се, уколико имају интереса да успоставе владавину закона, позабаве тим питањем. Слободно ћу утврдити да постоји слаб интерес да се успостави владавина закона у БиХ, јер тако одговара, чини ми се, свим актерима власти“, закључује Симић.
