Долазак Виктора Гуљевича, чувеног команданта са Бајкала, у Ниш узбуркао је страсти око Српско–руског хуманитарног центра који је трн у оку Запада. Поред тога што је спасилац међународне класе, Гуљевич је светски стручњак за лавине, али и интелектуалац, докторирао је на Иркутском универзитету, који у Министарству за ванредне ситуације Русије ради више од двадесет година.
У интервјуу за Спутњик говори о плановима Центра, будућој помоћи Русије Нишу, међународној сарадњи у региону, али и о ризичном послу спасиоца у планинама Бајкала.
Какви су Вам први утисци о Српско–руском хуманитарном центру у Нишу?
— Нисам очекивао да Центар има овако добру основу за даље видове усавршавања људи и деловање. Има два сјајна полигона који могу да се искористе за будуће обуке. Добро је што је Центар у власништву Министарства унутрашњих послова. Мој главни задатак је да ово постане регионални центар за обуку на Балкану. Ово место има велику перспективу. Сва моја енергија биће усмерена на то, а најбољи вид сарадње руске и српске стране биће размена искустава међу спасиоцима. Продубићемо нашу сарадњу, а тако и пријатељство између наше две земље.
Ваш долазак је изненађење, али Спутњик сазна све, па и да сте три дана пре доласка провели на брифингу у Москви. Колико је у тим разговорима са претпостављенима било речи о политичким питањима, јер је и српској и руској стани тешко да објасне Западу да ово није будућа војна база. Да ли сте добили инструкције како да се понашате по том питању?
— Нису у Москви морали ништа да ми говоре, читам новине, у току сам са тим дешавањима. Нису ми дали ни инструкције када је у питању политика, ми као Центар, као хуманитарна међувладина организација, тиме уопште не треба да се бавимо. Наравно, увек ће бити оних који ће, шта год да ја или неко од нас рекао, причати лоше о томе. Шта год да урадимо, тражиће оно за шта могу да се закаче да из тога извуку нешто лоше. Не пада ми на памет да то коментаришем, да некога убеђујем у супротно. Знате да је Центар отворен за све, свако може да дође и види. Нећу да коментаришем ни тврдње да Русија има велики утицај на Србију. Са пријатељским земљама треба остати у пријатељским односима. Уосталом, Русија је толико велика земља да не мора никоме ништа да доказује.
Недавно је господин Рогозин рекао да Центар није оно што је требало да буде, да му је потребно много више људи и опреме. Да ли ће се у њега и даље улагати, без обзира на притисак Запада?
— Господин Рогозин је у праву. Из Русије може да стигне још много опреме и технике. Али наш задатак није да пошаљемо што више спасилаца који ће овде дежурати, већ спасиоце највишег ранга који могу да обуче ваше. Желимо да радимо и са децом у школама и на универзитетима, са волонтерским и државним организацијама, циљ је да обучимо што више Срба за реаговање у ванредним ситуацијама. Десет спасилаца из Русије не могу много да учине. Наш циљ није да направимо Центар као што су они у Русији, ми смо велика земља, уосталом, имамо много више новца, већ да систем прилагодимо вама у Србији.
Добили смо и велику материјалну помоћ у опреми од Руске Федерације, да ли и на њу можем и даље да рачунамо?
— Један од циљева је да се складиште Центра, односно његове резерве попуњавају. Као што смо радили до сада, радићемо и даље. Пошто планирамо обимне обуке, у складу с тим из Русије ће доћи нове учионице и опрема. Што се тога тиче, нећемо оставити Србију на цедилу. Када једном некоме пружиш руку, наравно да ћеш наставити то да радиш, тако каже изрека. Центар је формиран као дугорочан пројекат који треба да покаже Србији како да реагује у ванредним ситуацијама, током честих поплава и пожара. Желимо да помогнемо да повратите систем цивилне заштите који сте имали пре распада Југославије.
До идеје о оснивању дошло се након што су стручњаци из Русије деминирали аеродром у Нишу после НАТО бомбардовања. Ваши деминери су и данас у Србији. Какви су планови по том питању?
— Руско–српски одред деминера је снага Хуманитарног центра, иако они сада имају своје пројекте, они су највећи професионалци, раде без икаквих проблема. Проблем је што Србија своје људе шаље у једну суседну земљу на обуку, а све је почело управо овде у Нишу. Било би боље да су део нашег Центра и по том питању.
Мислите на Хрватску? Овде у Центру су чланови Горске службе спасавања те земље. Они су одушевљени сусретом са Вама. Надају се сарадњи, фасцинира их Ваше знање о лавинама.
— Да, видим да су Хрвати одушевљени. Много тога имамо заједничког, радимо по истом принципу у планинским пределима и са истом опремом. Ускоро нам долази и мој заменик, детаље вам нећу откривати, кад он стигне сигуран сам да ћемо да остваримо добру сарадњу и са Хрватима, пре свега да ћемо имати заједничке вежбе. То је обострана жеља.
Причајте нам о крају из кога долазите, за нас је Бајкал углавном језеро, не мислимо на планине које су више од ових у Србији. Како људи тамо живе?
— Језеро окружују планине алпског типа високе две, па и две и по хиљаде метара, има пуно снега, лавине су честе, али то је много леп призор. На самим планинама нема људи, нису насељене. Становништво је углавном концентрисано око језера. Живе у неколико мањих градова, људи живе од лова и риболова, само у једном градићу има и индустрије. Самом Бајкалском језеру могуће је прићи са југа или севера, бајкалско–амурском или транс–сибирском магистралом.
Како изгледа борба са снегом и ледом и лавинама, да ли има пуно интервенција спасилаца?
— Пошто је реч о малим градовима и селима у том крају, није било ванредних ситуацијама у којима је угрожено пуно људи одједном. Али се често дешава да се људи загубе у тим планинама, посебно алпинисти и сноубордери. Потребно је организовати потрагу у јако тешким условима. То су за нас веома опасне акције, планине су неприступачне, климатски услови јако тешки, има пуно снега и леда, простора којима је изузетно тешко прићи. Посао је много ризичан. Имали смо и једну велику трагедију 1985. године када је седамнаест студената нестало. Одмах смо организовали потрагу, нажалост, то се завршило трагично. У таквим ситуацијама најважније је брзо реаговање, када се сруши зграда, људи под њом живе и по десет дана, али када човека прекрије лавина, не може да дише више од 15 минута. Тешко је наћи људе, јер је реч о великим површинама под снегом, све је бело, ако нема уређаја за тражење, шансе су мале.
Спутњик је први објавио да сте стигли у Србију. Ваше колеге кажу да сада зову из других медија и питају да ли Вас је послао лично Владимир Путин?
— Да је Владимир и Путин то урадио ја бих био веома срећан. Било би ми много лакше да комуницирам са нашом управом и свим државним институцијама у Србији. Имао бих амблем са његовим ликом, знак да ме је он послао. То би ми олакшало посао, јер Путин отвара сва врата.
