Марковић је позвао опозицију једино на разговоре са ДПС-ом како би примијенили препоруке ОЕБС-а у вези са изборним законодавством. Из опозиције су одмах децидно одбили сваке разговоре са премијером прије добијања датума пријевремених избора, па осим очигледног закључка да је политички живот паралисан, сада се поставља питање шта даље.
Дио опозиције који себе зове „грађанска“ одбија било какву сарадњу са најјачим опозиционим субјектом ДФ-ом, а такође не желе ни учешће у уличним протестима и другим видовима демократске борбе, при чему се доминантно ослањају на утицај међународног фактора за разрешење кризе.
У таквим околностима за „грађанску опозицију“, а и саму Црну Гору, која се таквим понашањем налази у пат позицији, постоје само два могућа исхода. Први је да „грађанска опозиција“ заиста има стварну подршку иностраног фактора који би требало да рашчисти стање у земљи и тиме доведе до потребних промјена.
Други сценарио је погубан и по „грађанску опозицију“, али што је много горе, и по саму државу. Уколико се испостави да „грађански опозиционари“ немају потребну подршку странаца, на коју се једино и позивају, на концу ће Црна Гора само изгубити драгоцјено вријеме, док ће опозиција неке наредне изборе дочекати у још горем положају.
Политички аналитичар и новинар Дражен Живковић за Спутњик каже да став „грађанске опозиције“ којим потенцира причу о бојкоту, док суштински ништа конкретно не предузима до 2020. године, када треба да се одрже редовни парламентарни избори, суштински не значи борбу против режима, већ само борбу за сопствено бирачко тијело.
„Без конкретне идеје, акције, предлога, сугестије или иницијативе, ’грађанска опозиција‘ само жели да постојеће стање одржи до редовних избора, представљајући то као побједу над режимом. Истрајавати у бојкоту Парламента, ићи по мишљење у Амбасаду САД-а, а истовремено сваког мјесеца редовно узимати плате и остале принадлежности из Скупштине значи замајавање опозиционих бирача и комплетне јавности“, сматра Живковић.
Живковић је мишљења да сам бојкот Парламента, без било какве друге реакције, једино може да значи продужавање агоније и власти ДПС-а, који ће, „за разлику од опозиције, у изборе 2020. године ући са финансијском инјекцијом од пар милиона евра у међувремену намакнутих разним приватизацијама“.
Саговорник Спутника поставља питање како „грађанска опозиција“ мисли сама да руши актуелни режим у ситуацији када остале колеге из опозиције имају више мандата од њих.
„Не треба сметнути са ума да Демократски фронт сам има мандата колико их има комплетна ’грађанска опозиција‘, па је нејасно како то покушавају да убиједе јавност да се режим може рушити без ДФ-а. Aко на тих 18 мандата ДФ-а додамо још три мандата Саше Дамјановића, Горана Даниловића и Горана Радоњића, а са којима ’грађанска опозиција‘ не комуницира, нити их зове на састанке, онда долазимо у парадоксалну ситуацију. На срамоту јавности силом се покушава представити да је 18 мандата ’грађанске опозиције‘ више од 21 мандата колико имају ДФ и остали опозициони посланици“, јасан је Живковић.
„Свака озбиљна акција уједињене опозиције, од које представници ’грађанске опозиције‘, сада је више него извјесно, бјеже, значи изазивање политичке кризе која мора да резултира пријевременим изборима. Зато опозиција или треба да се уједини око заједничке акције, или да се врати у Скупштину и да тамо покуша да се избори за пријевремене изборе. Сваки други сценарио иде само на руку ДПС-у у којем тренутно задовољно трљају руке“, закључује Живковић.
