Лепи манири и домаће васпитање налажу да се „прљав веш“ никада не износи из куће. То неписано правило грубо је прекршила премијерка Ана Брнабић у уторак у Бриселу, када су је „преслишавали“ чланови Европског парламента.
На питање британске посланице да прокоментарише негативну кампању у Србији против оних који се баве истраживачким новинарством, председница Владе Србије једном полуреченицом засенила је и потрла све аргументе које је изнела у одговору.
Из Брнабићеве је, између осталог, „излетело“:
„Сматрам да у Србији постоји мало објективних новинара“.
Том потпуно непромишљеном, незграпном и крајње паушалном оценом, премијерка је пред представницима свих чланица Европске уније, дубоко увредила читаву једну професију у Србији.
Јер, ако одемо корак даље, па оголимо поруку председнице Владе пред бриселским бирократама и европским парламентарцима, она је, у ствари, рекла — већина српских новинара је необјективна.
То би било готово потпуно исто као да је пред странцима званично „тужакала“ српске сељаке да су неписмени, војнике да су необучени, полицајце да су, на пример, несавесни, спортисте да су лењи, уметнике да су некреативни…
Колико год да јој недостаје политичког и дипломатског искуства, Брнабићева би морала да зна — то не сме да се ради. У крајњој банализацији премијеркине поруке, она је усред Брисела понизила део грађана Србије. Ноншалантно је поништила њихов рад. Згазила труд. И то пред представницима западноевропских земаља чији су медији баш били „објективни“ према Србима све ове године.
Остале оцене које је изнела у своју одбрану — да у Србији постоји више антивладиних медија, да не види недостатак истраживачког новинарства, да су сви недељници изразито критички настројени према власти… Потпуно су легитимне, и овде се не бавимо тиме да ли и колико одговарају истини.
Али, такву врсту лежерног и непоткрепљеног уопштавања које није засновано ни на каквом емпиријском податку — да Србија има мало објективних новинара — ниједан званичник који представља земљу у иностранству себи не сме да дозволи.
Српски новинари су, а то би премијерка морала да зна, деценијама и годинама финансијски урнисани, отпуштани, притискани, уцењивани, застрашивани, хапшени, па и убијани, и последње што им треба је да их сопствени државници оговарају и понижавају по белом свету.
Да је медијско тржиште у Србији нерегулисано, да су журналистички критеријуми снижени, а власници новина често скривени у маглама сумњивог капитала, није тајна.
Да се бројни формални и неформални центри моћи свакодневно обрачунавају преко новинских стубаца, и то нам је познато.
Да се вести све више претварају у вулгарни и приземни ријалити, није никакво откриће.
Али, и за цео тај суноврат већу одговорност би могла да сноси и ова, као и све претходне власти у Србији. Најмање су за то криви новинари.
Доказ за то је и Скупштина Србије, која се претворила у такав галиматијас сваковрсног примитивизма, да се и расправе под вашарском шатром могу назвати академским у односу на парламентарне.
Па ипак, премијерка Ана Брнабић није у Бриселу изговорила реченицу:
„Нису нам баш у Србији политичари златни“.
