Самити, конференције, дуги преговори, често изван очију јавности, тамна одела, уздржани осмеси, руковања са дистанце, кратке, двосмислене и никада доречене изјаве…
Тако се уобичајено замишља активност дипломате.
Под појмом „дипломатија“ најчешће се подразумевају односи између државних службеника, који користе одређене вештине и знања како би утицали на спољну политику.
Међутим, дипломатија, и то нам показује пример Ивице Дачића, има и своју неформалнију (неко би рекао и ведрију) страну. Дачић није једини министар спољних послова који је запевао. Доста је сличних примера у историји.
Бивши дипломата Зоран Миливојевић каже да се пре ради о необичнијој, него о ведријој страни дипломатије.
„Да би се створила релаксиранија атмосфера и да би и дијалог био много релаксиранији, а све у функцији да се, можда, и на један непосреднији начин изразе интереси који су присутни у дијалогу који је на дневном реду“, каже Миливојевић.
Миливојевић напомиње да се не ради о правилу, већ о изузетку који демонстрира већу блискост него што би налагао сусрет или што би претпостављали односи између две стране у том тренутку.
Ефекти таквог начина вођења дипломатије средствима неуобичајеним за дипломатску праксу могу да буду позитивни, наставља Миливојевић.
„Када су у питању озбиљни партнери и када предстоје озбиљнији разговори, смисао таквих потеза је да се друга страна више анимира и одобровољи да би успех разговора био бољи за ону страну која примењује такве мере и методе. То је суштина. Да се друга страна више одобровољи, да јој се иде на руку, да се покаже већа присност и да јој се, можда, одврати пажња од осетљивих ствари, да се оне избегну тиме што ће се друга страна суздржати да, можда, буде радикалнија и тврђа у наступу“, каже Миливојевић.
У зависности од услова и конкретних ситуација дипломатија може бити мање или више формална, каже бивши министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић.
Зна се да одређене ствари у дипломатији морају да имају строгу форму, каже он. Дипломатска нота увек се предаје у министарству спољних послова, а информације о активностима влада траже се на одговарајућем месту.
Друштвени живот дипломата има различите димензије и може да буде саставни део дипломатских активности, али то има други значај и може да буде допуна у укупној дипломатској активности, објашњава Јовановић.
„Са тим неформалним активностима увек треба имати мере и усаглашавати са конкретним условима. Увек је деликатно претеривати у исказивању блискости између званичних представника различитих влада. Као и у обичном животу, најбитније је имати мере и добро одмерити прилике и конкретне услове и томе прилагодити своје понашање, јер званични представници су званични у сваком случају“, каже он.
Дипломатија има правила и принципе да би акти и активности деловали уверљиво и уливали одговарајући значај и поверење у оно што се предузима и говори, закључује Јовановић.
Стилови и употреба неформалних средстава у дипломатији зависе од учесника, каже Миливојевић и додаје да не постоје правила која би ушла у дипломатске механизме као важећа, већ зависе од учесника и користе се у зависности од њихових афинитета.
Као што рекосмо, Дачић није први министар спољних послова који је увео неформално понашање у дипломатску праксу. Када је, почетком двехиљадитих отишао у посету Кини, тадашњи југословенски председник Војислав Коштуница дочекан је песмом „Тамо далеко“, коју је на вечери отпевао кинески министар спољних послова.
И Хилари Клинтон је, док је била државни секретар САД, на афричкој турнеји знала да заигра у Јужној Африци и Малавију, или у Колумбији.
Познат је и случај угандског диктатора Иди Амина, који је своје госте волео да забавља свирајући на хармоници, а можда најбољи пример неформалне дипломатије била је „пинг понг“ дипломатија, коју је почетком седамдесетих година прошлог века осмислио тадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер како би отоплио односе са Кином.
Размена посета кинеске и америчке стонотениске репрезентације резултирала је посетом тадашњег америчког председника Ричарда Никсона кинеском комунистичком вођи Мао Цедунгу. Комунистичка Кина заузела је, после тога, место у Савету безбедности УН, уместо Тајвана, који је до тада био званично признат као Кина, а САД и Кина склопиле су савезништво против СССР.
Међутим, листајући уџбенике из дипломатске историје, употреба неформалних средстава у дипломатији не препоручује се често. Она може да буде и знак слабости једне стране, а ако се употребљава исувише често може да буде знак неозбиљности и недостатка правих аргумената.
