Нагомилавање НАТО трупа у Пољској, Румунији и Литванији, према тумачењу Милана Крстића са Факултета политичких наука, нема за циљ спремање удара на Русију, већ је разлог томе да се, условно речено, покажу зуби.
„Циљ је да се одговори на притиске да Америка буде чврста према Русији, који долазе, под број један, из самих Сједињених Држава и, под број два, из држава у којима се трупе нагомилавају. У тим земљама постоји, нарочито у онима на Балтику, чак и одређена руска фобија. И та два фактора, из САД и поменутих земаља, највише утичу на то да је заправо потребно да се нешто уради са америчке стране и у том контексту се повећање трупа на неки начин пронашло као решење које ће да одговори на те захтеве, а са друге стране опет да не дестабилизује превише односе са Руском Федерацијом“, резонује Крстић за Спутњик.
Напад је најбоља одбрана
Ни Александар Гајић из Института за европске студије повећање броја НАТО снага за само недељу дана око Русије не оцењује као драматично.
„Пре бих рекао да се ради о њиховој реакцији на војне вежбе које је Русија имала у задње време на својим западним границама и нарочито војним вежбама које је имала у Белорусији. Они заправо на тај начин покушавају да хомогенизују своје, пре свих, источноевропске партнере који су у НАТО-у, који очигледно имају страх, а са друге стране ремети се покушај релаксирања односа између Русије и Америке, који су започели Тилерсон и нова америчка администрација под председником Трампом, и ствара се атмосфера конфронтације за коју не верујем да неко планира да се пређе нека озбиљна црта“, сматра Гајић за Спутњик.
Такође, додаје он, и ситуација у Украјина је ровита и на тај начин они шаљу поруку и подржавају режим у Кијеву који очигледно све више и више слаби и губи контролу не само над просторима који су прогласили независност од Кијева, него и над осталим регионима.
Војне вежбе Русије нису у супротности са споразумом НАТО—Русија, али зато гомилање НАТО снага јесте, сагласан је Гајић, али каже и да руски маневри очигледно изазивају велики страх код чланица НАТО у Источној Европи и зато онда Американци подижу лествицу и прелазе ту црту, јер се код њих ствара ирационални страх.
„Оно што ће се вероватно десити јесте наставак трке у наоружању, јер је заправо реч о ситуацији безбедносне дилеме где обе стране перципирају да друга страна својим наоружавањем заправо жели да се понаша као агресивни актер, а да су они неко ко се брани“, указује Милан Крстић.
Док чекамо нови договор сила
Обе стране се тако међусобно перципирају, истиче он, и због тога ће у тој спирали само наставити да се наоружавају и да фактички смањују међусобну безбедност до неког тренутка евентуалног постизања дугорочног компромиса између Русије и САД, који би узео у обзир и интересе Русије у потезу око њених граничних држава, са једне стране, и који би, са друге стране, инволвирао и неко одрживо заједничко решење за Сирију у коју су уплетени и САД и Руска Федерација и бројни други актери као што је Иран.
Дакле, истиче Крстић, тек у контексту таквог општег споразумевања може да дође и до смањења тих напетости. Уговори и договори могу да буду поштовани само оног тренутка кад је и једнима и другима реално у интересу да их остваре.
„Кад дође до тог неког баланса интереса, а ја мислим да је тај баланс интереса прилично близу и да је неопходно да се сачека да прође врло изразита антируска политика, па могао би неко да каже и пропаганда, која постоји у америчким медијима и која спречава неке веће искораке на том правцу у билатералним односима“, закључује Крстић.
