Непосредно пред премијеру представе „Ајнштајнови снови,“ са глумицом Анитом Манчић разговарали смо о том комаду, али и о њеним ранијим глумачким ангажманима, тежњама, жељама и амбицијама. Најмлађа добитница награде Жанка Стокић, глумица са пет „Стеријиних награда“, што је рекорд фестивала „Стеријино позорје“, истакла је за Спутњик да је процес стварања нове представе у Југословенском драмском позоришту био врло занимљив и да је у питању једна специфична, неуобичајена драматизација романа Алена Лајтмена.
„Био је ово дуг, суштински исцрпљујући процес. Видећемо, тема је врло занимљива, ово је просто први покушај да се уприличи наука у позоришту. На који начин ми то успевамо, заједно са редитељем, показаће резултати, али у самом старту је било врло заводљиво да се све оно што је везано за Ајнштајна и његову науку убаци у форму сна, и да се на неки начин та физика уприличи на сцени. Ја сам заправо више подршка у овој представи, ту и немам неки велики простор, осим да представљам једну групу људи, породицу са Сицилије, која је део неких Ајнштајнових сећања, снова или могућности. Припадам тој једној породици која живи у неком бесконачном времену и имам 383 године.“
Да можете да се послужите Ајнштајновим путовањем кроз време, да ли бисте отишли у будућност или прошлост и шта бисте изменили, додали на вашем професионалном плану?
— Не знам да ли би ми неко прошло време припадало више него ово, а што се будућности тиче, ни то нисам сигурна. Мислим да сам рођена у правом тренутку. Нити мислим да бих нешто мењала. За сваку одлуку коју сам донела у животу, добро сам размислила. Ништа нисам радила по инерцији. Тако да у било којем времену да живим, мислим да би мање или више след догађаја био исти. Сада већ имам неке године и неко знање и могу да кажем да се мало тога у суштини мења. Можда би ми било фантастично да сам живела баш у време Ајнштајна, јер је наука тада била фасцинантна, тада су заправо била присутна и највећа научна достигнућа, људи су се бавили откривањем, и то је можда нешто што би мене највише привлачило. Сад је већ све познато, само је питање када и у којем тренутку ће нам открити оно што су сазнали давно.
Истакли сте да Вам је жеља да се остварите у улози Хамлета. Какав би био Ваш Хамлет? На основу чега бисте изградили његов лик?
— И даље негде стално имам сукоб са редитељима и људима око себе који хоће да ме саслушају на ту тему, а већ постајем духовита свима. И даље сматрам да је Хамлетов начин размишљања врло близак женском мозгу. Као што знамо, постоји мушки и женски мозак, и врло смо различити. А та врста неке емпатије, осетљивости и експресије, без обзира што мислим да су мушкарци јако осетљиви и чак у неким моментима осетљивији од жена, коју има Хамлет, у можда најдубљим и најскривенијим емоцијама, мислим да више припада жени. Чак можда и грешим ако кажем да то више припада жени, можда то највише припада мени, јер ја заиста негде тај текст дубоко осећам и доживљавам сваку ту реченицу и сваки тај однос врло лично. Имам утисак да бих могла да станем иза сваке Хамлетове мисли. Отуда та моја потреба, без обзира што сам ја женско, то је једна универзална тема и ништа у том тексту не може да се припише само мушкарцу. Може да се припише једном људском бићу. Као што су у Шекспирово време мушкарци могли да играју женске улоге, могла бих и ја данас да се нађем у улози Хамлета и изнесем тај текст који припада једном освешћеном бићу, нити мушкарцу нити жени посебно.
