Пукотине у „великој коалицији“ ОВП са социјалдемократама (СПО) су се јавиле још 2015. године када је, због мигрантске кризе, нагло почела да расте популарност антиимиграционе, евроскептичне и национално-конзервативне Слободарске партије Аустрије Хајнц-Кристијана Штрахеа, која се и наредне године одржавала на 33 до 35 одсто. Цела 2016. година је практично изгубљена и потрошена најпре на решавање кризе у прва три месеца, а затим осталих девет на кампању за председничке изборе (читај: спречавање кандидата Слободара Норберта Хофера да победи).
Када је опасност прошла, владајући монолит могао је да почне да пуца. Трвења и бескрајна натезања, која су неретко доводила до ћорсокака, па и отворених сукоба између СПО и ОВП, кулминирала су почетком маја, покренувши домино ефекат на комплетној политичкој сцени Аустрије.
Први пуцањ је „опалио“ тадашњи лидер ОВП и вицеканцелар Рајнхолд Мителренер 10. маја подношењем оставке на обе функције, као разлог наводећи сукобе у Влади и у сопственој странци.
Два дана након тога, Себастијан Курц јавно објављује спремност да преузме странку, захтевајући ванредне изборе као начин изласка из политичке кризе. Успут је затражио од страначког руководства скоро диктаторска овлашћења: да формира „независну листу“, да сам одређује кандидате и њихов редослед, начин вођења кампање и много шта друго. Речено — учињено.
Тако је 14. маја скоро једногласно Курц изабран за лидера ОВП, најавивши стварање листе невероватно оригиналног и маштовитог назива — „Себастијан Курц — нова Народна партија“, на коју је, осим чланова ОВП, ставио и неке нестраначке личности, експерте, људе који дотада нису били у политици, итд. Прве анкете по избору Курца за лидера показале су да је ОВП са 20 скочио на 35 одсто, уз пад СПО са 29 на 21-22 одсто, односно ФПО са 33 на 22-24 одсто.
Не сме се сметнути с ума да овакав „блицкриг“ долази непосредно после завршетка избора у Француској, победе Емануела Макрона и пораза Марин Ле Пен, када се веровало да је популистички талас заустављен и да ће Ангела Меркел лако завршити посао на септембарским савезним изборима, а да АфД неће прећи двоцифрени резултат.
Курц је у кампањи, водећи се управо Макроновим рецептом (не и либералном агендом), најпре на већ описан начин „препаковао“ сопствену странку, а затим и самог себе, представљајући се као ново, младо, свеже и неистрошено лице аустријске политике, упркос томе што је већ четири године био министар у Влади. Међутим, прави и кључни разлог популарности овог тридесетједногодишњака, зализане косе и тинејџерског бејби-фејс изгледа, који је напустио студије права 2011. године да би био именован за државног секретара у Министарству за интеграције, јесте тај што је у кампањи „позајмио“ кључне теме од Слободара — противљење имиграцији и „исламизацији Аустрије".
Та иначе горућа питања су била упакована у украсни папир и машну и са све блаженим осмејком од увета до увета сервирана аустријским бирачима. Наравно, не треба губити из вида и ранију популарност Курца, због залагања за затварање балканске мигрантске руте, затим, можда стварне, а можда и фингиране, критике избегличке политике Ангеле Меркел, као и због иницирања доношења закона о забрани ношења бурке и никаба, који је, сасвим случајно, ступио на снагу 1. октобра. Ипак, док су рејтинзи осталих странака током кампање у анкетама умели прилично да варирају, Курц и ОВП су били на сумњиво стабилних и непроменљивих 33 одсто до самог краја, као да предизборна кампања није месецима у току.
У међувремену, услед својих унутрашњих подела и сукоба, почевши са искључењем екстремно левичарског омладинског крила Зелених, дотадашња председница Ева Главишниг је поднела оставку, на њено место је изабрана Ингрид Фелипе, а као кандидат за канцелара је истакнута Урлике Луначек, отворена лезбејка и европарламентарка, српској јавности позната као известилац ЕП за Косово. На све ово су се надовезали и излазак Пилца из странке, незадовољног местом на изборној листи, и његов самостални наступ на изборима, који је преполовио бирачко тело Зелених. Ако је и постојала макар теоретска шанса да Курц, у случају истог резултата Зелених и НЕОС као 2013, направи аустријску варијанту „Јамајка коалиције“ или да макар запрети њоме потенцијалним партнерима, било СПО или Слободарима, у случају превеликих захтева, Пилц је, несвесно, ту могућност сасекао.
Упркос томе што је још у јуну СПО, вероватно из тактичких разлога, објавио да укида тридесетогодишњи мораторијум на коалиције са ФПО и да је спреман да уђе у постизборну коалицију „под одређеним условима“, за Курца и ОВП су ствари до половине септембра ишле прилично глатко, будући да су рејтинзи СПО и ФПО били на око 24 одсто, што је било на самој граници математичке могућности за најтању могућу већину. А онда је уследио преокрет, најпре са резултатом АфД у Немачкој, а још више са избијањем тзв. „фејсбук скандала“ крајем септембра.
Наиме, током августа и септембра две странице на Фејсбуку су објављивале видео-клипове у којима су бирачи застрашивани поновном најездом миграната за које ће капије отворити Себастијан Курц, приказан као марионета никог другог до — Џорџа Сороша, омиљеног архинепријатеља десничара широм Европе. С обзиром да је видео био намењен бирачима крајње деснице, с намером да их одврати од гласања за Курца, јавност је, логично, веровала да иза тих страница стоје Слободари. Испоставило се, међутим, да је иза тога стајао Тал Зилберштајн, израелски маркетиншки консултант и дугогодишњи сарадник СПО, који је, да ствар буде још „интересантнија“, месец и по дана пре ухапшен у Израелу због прања новца, након чега је СПО моментално објавио да раскида сваку сарадњу са њим. Ради смањења штете, шеф кампање и савезни секретар СПО је 30. септембра поднео оставку на функције у странци.
Али ни ту није био крај. Петер Пулер, један од Зилберштајнових сарадника, десет дана пред изборе је оптужио једног од најближих сарадника Себастијана Курца да му је понудио сто хиљада евра да заустави кампању против Курца или да пређе на његову страну. Када је овај то категорички демантовао, Пулер је објавио њихову преписку, чију је аутентичност ОВП тешка срца морао да потврди.
Шта год од овога било истина, бирачи су се подсетили старе бољке мејнстрим странака, на коју ФПО указује дуже време, а то је — корумпираност. Може бити да је управо ова афера припомогла благом успону ФПО у фото-финишу, као и паду ОВП, али и опоравку СПО који је ипак задао последњи, завршни ударац. Исто тако, због „зле крви“ створене на релацији СПО-ОВП, за сада делује као да су помирење и обнова „велике коалиције“ немогући, што указује на једину могућност за формирање Владе, а то су — Штрахе и Слободари.
На крају, постизборна ситуација није нимало јаснија него што је била пре избора. Сви су победили и сви су изгубили.
Курц јесте добио највише гласова, подигао странку из пепела, али није остварио тријумф — победу од 6 до 8 одсто разлике у односу на другопласираног, што би му омогућило да он буде доминантни партнер у троуглу, онај који бира, онај који одлучује.
СПО и Керн, упркос паду на друго место после 15 година на првом, задржали су готово исти проценат са претходних избора и врло јаку позицију, у времену свеопште ерозије европске социјалдемократије, па чак и могућност да и даље буду део власти, било као старији (са Слободарима), било као млађи партнери (са ОВП).
Слободари са Штрахеом су направили историјски резултат, у апсолутним бројкама већи и од оног Хајдеровог из 1999, наметнули су своје теме, што им је и највећи успех на овим изборима, али и даље не успевају да буду први, да свој врло висок рејтинг пред сваке изборе капитализују до краја, да коначно мобилишу тих око 30 одсто Аустријанаца који су последњих десет година темељно незадовољни постојећим стањем у Аустрији, како на економском, а мало више на културно и национално идентитетском плану. И у засада највероватнијој постизборној коалицији са ОВП и Курцом биће само — млађи партнер.
Ипак, због оваквог односа снага, извесно је само једно, која год два партнера да седну за преговарачки сто, увек ће сенка оног трећег лебдети изнад њих. И деловаће примамљиво, макар као изговор за затезање конопца, тј. за изнуђивање међусобних уступака. Право питање у таквој ситуацији није ко ће понудити више, него ко ће превише затегнути конопац.
