Да ли заузимање Киркука представља одмазду централних власти у Багдаду због курдског референдума или су неки други интереси, попут нафтних поља, у игри?
Владимир Ајзенхамер са Факултета за безбедност у Београду објашњава да је рачуница око Киркука већ дуго времена саставни део шире једначине која се тиче Блиског истока и нарочито регионалних односа Ирака, Турске али и САД, Русије, Израела и Ирана.
Према његовим речима Киркурк, као тачка богата нафтом, али и етнички веома разноврсна, укршта све ове интересе на начин који можда најбоље илуструје шта Блиски исток јесте у малом. Курди су, каже, још од завршетка Првог заливског рата, а потом и пада Садама Хусеина, стекли широку аутономију и дуго времена функционисали готово као независна држава.
„Овде имамо проблем односа Ербила и Багдада и покушавање курдског севера државе да створи не само своју аутономну целину, већ и да је постепено годинама гура у правцу независности. Са друге стране, имамо однос Ербила према Анкари, јер је референдум донекле уназадио односе Турске и ирачких Курда. Анкара и Ербил већ годинама имају заједнички језик и врло лепо су сарађивали на политичком и економском плану, што је резултирало тиме да се Ербил све више дистанцирао од Курдске радничке партије, коју Анкара и један део западних држава сматрају терористичком организацијом“, каже Ајзенхамер.
У том смислу, додаје наш саговорник, расписивање курдског референдума покварило је односе Турске и Ербила и створило савезништво између Анкаре и Багдада.
„У читавој овој једначини Киркук је важан не само као провинција богата нафтом, већ је ту заправо питање етничких мањина и туркменске заједнице која живи на овом простору. Зато Ирак и Турска имају велики интерес да зауставе процес осамостаљења, а први корак ка саботажи једног таквог процеса јесте одузимање Киркука из руку Курда“, истиче Ајзенхамер.
Када је реч о америчким интересима у курдском питању, Ајзенхамер сматра да САД у овој причи нису априори због нафте.
„Овде се ради о покушају контролисања Блиског истока и регионалне ситуације која је измакла контроли. У борби против такозване Исламске државе САД су се прилично ослониле на Курде и потпомогле су њихову борбу, а самим тим су, у одређеној мери, инвестирале и у пројекат њиховог осамостаљења. Иако то никада није јавно признато, нешто је морало бити понуђено Курдима као шаргарепа да поднесу терет борбе против ДАЕШ-а. Међутим, сада када два јака регионална актера — Турска и Иран, имају свој интерес да спрече евентуално осамостаљење Курдистана, САД су се на Блиском истоку нашле у небраном грожђу“, напомиње Ајзенхамер.
Како каже, оно што би можда била идеална варијанта — на рушевинама нефункционалне државе Ирак створити независни Курдистан и на тај начин подмирити потребе Курда, јесте нешто што у овом тренутку подсећа на фикцију.
„Курди су у незавидној ситуацији. Иако су се показали добри у рату против ДАЕШ-а и на поносит начин се понели у сиријском конфликту, у реалполитици која се тиче читавог региона они оно што су добили у рату врло лако могу да изгубе у миру. Преговори, ако их буде, неће уродити плодом у смислу било каквог попуштања у правцу евентуалне независности, већ могу само представљати неки вид ултиматума Курдима. Ако дође до тога, Сједињене Државе ће морати да направе стратешки узмак и донекле направе отклон од својих дојучерашњих савезника“, указује Ајзенхамер.
Карине Геворгјан, руски политиколог и оријенталиста, сматра да ће ово питање решавати велике мултинационалне компаније које већ тамо раде или тек планирају свој ангажман у овом региону.
„Ситуацију у Ираку у великој мери контролишу Американци. Они нису били против референдума, већ су га одлагали. Око Киркука ће се тек ломити копља, тамо су бројна нафтна поља, шездесет посто ирачке нафте се налази на територији Ирачког Курдистана. Мислим да ако су Курди већ поставили то као циљ, бориће се до краја, а Багдаду ће бити тешко у овом окршају. Посебно би требало имати на уму да Ирачки Курди уживају велику подршку Израела. Такође, не сме се заборавити ни да Израел ужива подршку САД. Није тајна да би Израел више волео да нафту у Ираку контролишу Ирачки Курди, него шиити који се налазе под утицајем Ирана“, објашњава Геворгјан.
Она верује да Багдад нема реалне могућности да води прави рат против Ирачког Курдистана.
„У пракси Ирак чине три готово самосталне целине — Ирачки Курдистан, сунитски део Ирака и шиитски део земље. Притом, Ирачки Курдистан није тек тако нека држава, већ има готово све де факто одлике државности. Требало би провести неко време и видети како то на лицу места изгледа и разумети зашто тамо Американци граде огромну амбасаду и како изгледају представништва других земаља. То је буквално било острвце мира у Ираку који је, нажалост, константно буре барута“, напомиње Геворгјан.
Стручњак за Блиски и централни исток Станислав Тарасов за Спутњик каже да није чудно што Курде у последње време САД активно снабдевају оружјем и опремом.
„Динамика грађанског рата у Ираку и Сирији се одвија синхронизовано јер је ДАЕШ практично укинуо границе између тих земаља. Што се тиче Барзанија и референдума ирачких Курда, не могу да се отмем утиску да су по унапред предвиђеном сценарију прво требало да се изјасне сиријски Курди, а не ирачки. Курди у Сирији су још пре ирачких ојачали своју аутономију, они су били прилично независни од центра. Сва је заслуга могла да припадне другом клану, па је Барзани пожурио да одржи референдум схватајући да је реална независност још далеко. Али, убеђен сам да је он спреман да тргује и преговара са Багдадом и да је сада улог већи у преговорима о независности“, закључује Тарасов.