Агонији званој „кредити у ’швајцарцима‘“, која је у црно завила многе од око 22.000 оних који су од 2005. до 2011. године у Србији узели кредит индексиран у швајцарским францима, изгледа да се назире, ако не крај, оно макар почетак краја.
Суд правде ЕУ у Луксембургу је, на захтев суда у Румунији, пресудио да ти кредити имају непоштене одредбе јер су банке биле дужне да потрошаче обавесте о свим економским последицама и ризицима које носе кредити индексирани у швајцарским францима, али да то нису учиниле.
Зато је европски Суд правде навео да национални судови треба да утврде да ли је поступање банке било супротно обавези савесности и поштења, а посебно имајући у виду информације и рекламне поруке којима су потрошачи били изложени пре него што су сачинили уговор са банком.
Национални судови такође треба да утврде да ли су потрошачу били објашњени сви елементи који су могли да утичу на његове будуће обавезе како би могао да оцени укупан трошак који ће имати због кредита. И не само трошак, него и последице, као и ризике, које би могао имати, посебно када му је зарада у другој валути.
Епилог би, како сматрају у Удружењу за заштиту банкарских корисника „ЦХФ Србија“, требало да буде ништавност оног дела уговора који се односи на индексираност кредита у „швајцарцима“. Другим речима, уговор се не би раскидао док би његове одредбе о индексацији кредита које предвиђају отплату по Плану плаћања у швајцарским францима биле стављене ван снаге.
На питање да ли је одлука европског суда обавезујућа и за судове у Србији, адвокат Јелена Павловић из Удружења „ЦХФ Србија“ за Спутњик каже: „Апсолутно“!
Наши судови то апсолутно морају имати у виду када одлучују по тужбама наших грађана због кредита индексираних у швајцарским францима, каже Павловић и напомиње да смо обавезе такве врсте преузели на основу члана 78 Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) који смо потписали са Европском унијом.
На питање шта следи после овакве одлуке европског суда, шта је чинити онима који су узели те кредите, Павловић каже да грађанима засад остаје да појединачно подносе тужбе судовима опште надлежности. Она подсећа да су неки то већ урадили.
Адвокат, чија је специјалност финансијска проблематика, напомиње да постоје два начина да наши судови у пракси примене одлуку Европског суда. Тужилац, коме је у интересу да докаже свој тужбени захтев, такав доказ ће приложити суду, а Суд има дужност да прати оно што мора да примењује.
„Преузимајући обавезе ССП-а судије су добиле и обавезу да достигну исти ниво заштите, што значи да они сами на неки начин морају да прате шта се на том нивоу дешава“, каже она.
На питање да ли у том случају и држава има неку улогу, она каже да би то једино било да врати могућност колективне тужбе. Она напомиње да је већина људи са кредитима индексираним у „швајцарцима“ финансијски исцрпљена и већина њих нема средстава да тужи банку, а колективном тужбом би се сви заступали.
„То не само да постоји као могућност, то је и обавеза државе јер је колективна тужба заштита потрошача, тековина европске цивилизације. Зато је она и уведена у наш правни систем, али је стављена ван снаге 2013. године управо када је била покренута таква тужба ради ових кредита у швајцарским францима“, напомиње Павловић. Поготово што су сви случајеви, како каже, слични, готово идентични.
Сваки други потез државе, могао би, истиче она, да води томе да банке сутра захтевају неку накнаду штете од државе која је већ оптерећена тиме што преко Националне корпорације за осигурање депозита јемчи за те кредите.
Држава, како сматра, никада није смела да дозволи ове кредите, не само зато што су неправични и непоштени, већ и због тога што су незаконити. Павловић објашњава да наше законодавство познаје динарске кредите, девизне кредите, кредите са валутном клаузулом, али за разлику од многих земаља ЕУ, не и индексиране кредите.
А како изгледа кад централна банка једне државе ваљано обавља своју надзорну улогу над радом банака, она је показала на примеру Аустрије. Њена централна банка, у сарадњи са агенцијом за надзор финансијског сектора, успела је да спута и спречи пласман индексираних кредита управо захваљујући правовременом информисању грађана.
„Од 1. јануара 2006. банке у Аустрији су имале обавезу да сваког клијента који уђе у филијалу и интересује се за кредит индексиран у страној валути, у писаној форми, посебном брошуром, упознају како делује та индексација и да се може десити да они на крају плате далеко већи износ у еврима него што су добили. То је имало за циљ да их упозна који су њихови ризици“, објаснила је Павловић.
У истом периоду, франшизне ћерке аустријских банака у Србији су кренуле у агресивну кампању. Први кредит индексиран у „швајцарцима“ у Србији је пласирала ХВБ банка из Аустрије.
Да ли ико може да поверује да се није знало о како ризичним кредитима се ради, пита се она. Тим пре што је, како каже, са места вицегувернера НБ СР Југославије, Радован Јелашић 2003. отишао за директора ХВБ банке за Србију и Црну Гору, а већ следеће године сео у гувернерску фотељу, а 2007. био поново изабран за гувернера, овога пут НБС.
Она после најновије пресуде ЕУ суда, на коју, како напомиње, није било никаквих реаговања, верује да ће право ипак победити, као што су сви који су због истог проблема тужили банке пред судовима у више држава ЕУ те спорове и добили.
„Свесна сам да се свима жури, али ово је посао који се мора темељно урадити, на аргументима и доказима. Имамо више од 20 доказа који се морају приложити тако да се то темељно реши. Јер само у случају када се докаже да је банка изашла ван оквира нашег закона, или ван оквира добре пословне праксе, банка се не може обратити органима ове државе да било шта надокнади“, каже Павловић за Спутњик, напомињући да је то циљ не само корисника кредита, него сваког пореског обвезника у Србији.
На питање да ли је вест о пресуди Суда правде ЕУ допрла до људи који имају проблем са сервисирањем кредита индексираних у швајцарским францима, она каже да је то евидентно и по посети сајту Удружења. Људи се свакодневно прикључују да се обавесте.
Она је напоменула да се Удружење у оквиру кога има и адвоката не бави заступањем оних који би да туже јер нити би смели, нити је то у складу са адвокатском етиком. Објаснила је да организују помоћ само на један начин — кроз састанке на којима износе све што имају и знају у виду доказа и аргумената. А они који су оштећени, каже, могу да поднесу тужбу, или да са њом мало сачекају како би сазнали исход ових које су већ поднете.
