Све и да је „новинарска патка“ која нема везе са истином, „вест“ о смени селектора Славољуба Муслина истински је забринула све искрене „пријатеље фудбала“ у Србији. А таквих је много, без обзира на опште стање „најважније споредне ствари на свету“, чије су огледало све празније трибине. Уназад деценијама.
Свако ко има три чисте о фудбалу, а таквих је и много у земљи где је свако рођен за селектора, згрозио се читајући текстове о наводној Муслиновој смени, јер нико нормалан не мења селектора уочи Светског првенства, осим уколико га не натера превелика нужда. А такве нужде, тренутно нема.
А сваки од „разлога“ за Муслинову смену, који се наводе у медијима, просто не пије воду.
Идемо редом.
Прво, Муслину се замера, наводно, неефикасна игра. У квалификацијама за Светско првенство, репрезентација Србије постигла је 20, а примила 10 голова на 10 утакмица. Просек од два постигнута гола по званичној утакмици немају ни неке много озбиљније репрезентације у последњим квалификацијама.
Други, о превише дефанзивној тактици, такође не пије воду, што показује и статистика по којој постижемо дупло више голова него што их примамо.
Приговори о бледим играма и „досадном фудбалу“ тек су далеко од здравог разума, јер модерни фудбал је одавно претпоставио резултате „умирању у лепоти игре“, па неретко гледамо и досадне утакмице репрезентације Бразила.
Подсећања ради, 2004. године репрезентација Грчке освојила је Европско првенство у Португалији играјући најдосаднији, „декадентни“ фудбал.
Како наводе медији, „фудбалска јавност“ (шта год то било), наводно, замера селектору што у државни тим не зове младог и талентованог Сергеја Милинковића Савића, што је, као, главни разлог смене Муслина уочи Светског првенства.
О томе да један играч не чини добар тим, причао је поодавно најбољи фудбалер свих времена Пеле, који је својевремено на питање какав би био тим састављен од 11 Пелеа одговорио: „Никакав“.
Да не идемо у далеку прошлост, сетимо се да је највећи успех у историји репрезентација Француске остварила 1998. године, иако је фудбалска јавност критиковала тадашњег селектора Еме Жакеа који је из националног тима „одстранио“ највеће звезде — Кантону и Жинолу.
Четири године касније, репрезентација Ирске остварила је највећи успех на светским првенствима, иако је тадашњи селектор Мик Макарти уочи Мундијала у Јапану и Јужној Кореји из тима одстранио највећу звезду и капитена Роја Кина.
И Црвена звезда, из које је потекао Муслин, највећи успех остварила је у сезони кад је тим напустио Драган Стојковић Пикси. Иначе, „пета Звездина звезда“ виђена је као Муслинов наследник на челу репрезентације.
Кад се подвуче црта, не постоји ниједан разлог за Муслинову смену. Ни сада, ни у новембру кад репрезентација буде играла припремне пријатељске утакмице.
Све и да је реч о „патки“, епизода са медијском сменом Муслина само је огледало јадног стања у којем се налази Фудбалски савез Србије. И ту не помаже ни национални стадион, све и да се сутра изгради и буде већи и лепши од бразилске Маракане.
Сетимо се само да су „сиве еминенције“ из Савеза, од којих већина није шутнула лопту ни испред зграде, својевремено најуриле Радомира Антића, после друге квалификационе утакмице и после Светског првенства на којем смо победили можда и најбољу немачку репрезентацију у историји. Исту ону која је после четири године од пораза од Антићевих момака декласирала Бразил у Рију (7:1). Узгред, то је једина победа српске репрезентације у овом миленијуму на званичним такмичењима.
Уколико дође до Муслинове смене уочи Светског првенства, професионалном фудбалу у Србији могло би дефинитивно да одзвони. А тада би добили аргументе и они који предлажу екстремну меру о укидању професионалног фудбала у нашој земљи.
