Вест да ће српски генерали Владимир Лазаревић, Љубиша Диковић и Божидар Делић своја искуства преносити на војне кадете у Србији, политиколог Александар Павић оцењује за Спутњик као — једну од најбољих које је чуо од петог октобра до данас.
Колико Вам се тај предлог чини као реалан у овом тренутку?
— То је практично раскид са причом да су Срби ратни злочинци и то је враћање једном континуитету са нашом, славном војном традицијом. Ови генерали су последњи војни хероји и војници који ће од њих учити, учиће од најбољих. Србија се њима најзад одужује на прави начин не обазирући се на то шта кажу агресори против којих су се они борили. То је као кад би нам Немачка замерила, што ми враћамо у живот људе који су се опирали немачким нападима и окупацијама из 20. века.
Многи правници имају контрааргумент и кажу да Лазаревић не може да предаје зато што је он ипак, хашки осуђеник.
— То је смешно. Хаг уопште није суд, држава Србија га је признала, али у међународном праву важи и то да оно што под присилом пристанете, то није легитимно и да од тога можете кад-тад да се оградите. На Хашки суд смо пристали у време агресије на ову земљу, кад је владао униполарни свет, под диктатом једне „хиперсиле“. У садашњим околностима нешто као што је Хашки трибунал никад не би могло да се оснује, јер се Савет безбедности како-тако вратио у међународно право. Ни Русија и Кина нису биле ни приближно ономе што су сад. Хашки трибунал је суд за прекрајање историје и за сатанизовање једне, српске стране. Ко се лати правних аргумената, ако користи Хашки трибунал као аргумент, њему су аргументи шупљи.
Председник Александар Вучић говорио је ових дана о притисцима. Да ли је Србија спремна да им се одупре? Да ли су и генерали један пример на коме ће Србија показати своју одлучност?
— Апсолутно. Ово је тест, ако Србија истраје, то значи да је најзад положила један испит у одупирању спољним притисцима. На то не морамо да гледамо далеко ни у прошлост ни географски — имамо Републику Српску преко пута. Последњих десет година Милорад Додик је еволуирао. Он сам зна какав је био деведесетих година и шта је заступао. Сличан је био и Виктор Орбан који је почео као сорошевац, а сада је његов највећи противник. Република Српска, која има милион и 200 хиљада људи, одупире се спољним притисцима већ годинама.
Зависи ли то само од лидера државе?
— Апсолутно. Није случајно говорио друг Стаљин: „Све је у кадровима“. Историчари су пробали да избаце личност из историје, у ствари, да јој смањује вредност, да објективизују ствари, да кажу да постоје објективни процеси и да се једноставно људи само њима прилагођавају. Међутим, ја сам ипак више присталица Плутарховог приступа где велика личност може да направи велику разлику.
Постоји могућност да српски деминери оду у Сирију и због тога се подигла велика прашина. Како ви гледате на целу ситуацију?
— То је опет још један најновији пример грубог мешања у наше унутрашње ствари. Какве има везе што су они добили обуку од Американаца? Добили би од Руса, да нисмо добили од Американаца. Шта је спорно у деминирању?
Зашто САД нама замерају ако знамо да они са Русијом имају заједничке пројекте у Сирији.
— Зато што су навикли да могу овде да замерају све и да се то слуша. Треба их одвићи од тога. Деминирање је један велики мировни пројекат, то је хуманитарна ствар и не видим како неко може да буде против тога. Нису ваљда Американци нудили ту помоћ да би само они имали корист од тога? Онда то није никаква помоћ, већ условљавање. То је неки минимум минимума који су они нама дужни због бомбардовања. Није довољно да кажу да им је жао. Треба да им буде драго да ће наши војници користити знање које су нам пренели амерички официри за добробит неког трећег у било ком делу света.
Уочи локалних избора на КиМ председник Вучић тврди да Запад жели да растури Српску листу. Да ли је то уопште могуће?
— То је компликована ствар. Бриселски споразум је унео велику пометњу и поделе међу Србима на КиМ. Био сам против Бриселског споразума, јер је изместио све Србе на Косову изван правног поретка Републике Србије у правни поредак такозване лажне државе Косово. Из тога су морали да настану проблеми — измакли сте заштиту уставног поретка Србије од Срба и препустили сте их на милост и немилост другима, према томе не можете сада да кривите друге. Требало је 2012/2013. тражити консензус, тада је требало покренути унутрашњи дијалог и међу Србима на КиМ и међу Србима у Србији.
Хоћете да кажете да је тај дијалог сада закаснио?
— Апсолутно је закаснио. Прошле су четири и по године откако је Бриселски споразум потписан. То је био 19. април 2003. Од тада смо само ми дали уступке. Ми се добровољно одричемо државности на нашој територији. То је била исувише крупна одлука да је доноси уски круг људи, а сада нам се нуди унутрашњи дијалог. Да ли то подразумева да можемо да проблематизујемо и Бриселски споразум? Да ли можемо да кажемо: „Ми смо добили лош споразум, нисмо добили ништа, нарушили су нам сопствени уставни поредак. Хајде да подвучемо црту. Да ли морамо да наставимо, поготову што је друга страна све прекршила?“ Ако о томе можемо да разговарамо, а ја нисам чуо да можемо, онда би вредело водити унутрашњи дијалог. То онда укључује низ проблема, па и Српску листу.
Колико је битно да Срби на КиМ остану уједињени и под патронатом Београда?
— То је најважнија ствар. Велики прекршај је направљен 2012/13. године. Прво када смо пристали на границу између КиМ и остатка Србије. То је већ унело поделе међу Србе на Косову, с тим што је огромна већина Срба тада са обе стране реке Ибар била против тога. Међутим, из Београда је наметнута политичка воља и нађени су Срби који ће то да прихвате. Зашто Вучић не позове рецимо Марка Јакшића. Сигуран сам да би се он одазвао, ако би се разговарало о досадашњим резултатима. Ипак, први потез мора да повуче Београд.
Можда је унутрашњи дијалог баш позив таквим људима да се прикључе?
— Изговорене су тешке речи на обе стране, али мислим да је то могуће. Позвао бих и охрабрио власт и Александра Вучића то да ураде. Пре неки дан се огласио владика Иринеј бачки, који је рекао да је за цркву црвена линија Бриселски споразум, који је као компромис био понижавајући и да црква није спремна да иде даље. Он је рекао још једну врло важну ствар — да је термин унутрашњи дијалог несрећно изабран. То треба да буде и унутрашњи и спољашњи свесрпски дијалог. То значи сви Срби са КиМ, као и у свим бившим републикама Југославије и у расејању. Косово је српско, свесрпско питање.
Ко може да скупи све Србе у један дијалог? Звучи немогуће…
— Црква и држава могу све, ако хоће. Оне су присутне на свим континентима. Није довољан само дијалог, ако хоћете да мењате Устав, мораће да буде расписан и референдум. На том референдуму би морали да учествују и Срби ван Србије, да им се омогући да гласају на много квалитетнији начин, него што се то сад ради за изборе, јер је Косово свесрпско питање и нико нема право да га приватизује унутар авнојевских граница.
У Београду су тренутно поводом 20. октобра и представници ОДКБ-а. Поједини медији оцењују да је то после посете високих представника НАТО-а нека врста притиска на Балкан.
— Са Истока нам не долазе никакви притисци. Русија и Кина се стварно искрено залажу за мултиполарни свет. Они имају други приступ у смислу апсолутног поштовање међународног права, немешања у унутрашње ствари других држава, ненаметања такозваних „вредности“ и ту је огромна разлика између Истока и Запада. ОДКБ никог никада није напао, то је искључиво одбрамбени савез. НАТО јесте и то не само нас. То је огромна разлика, ту нема симетрије. Ипак, волео бих да се за почетак направи симетрија између наших односа са НАТО-ом и ОДКБ-ом зато што она није присутна ни приближно сада и у војним вежбама и у контактима. Мислим да је ОДКБ заслужио више од симетрије. Нису нам нанели никакву штету и оно што они нуде је добровољно, без условљавања. Много више имамо основ за сарадњу са ОДКБ-ом, него са НАТО-ом.
Колинда Грабар Китаровић се састала са председником РФ Владимиром Путином. Наводно је главна тема била хрватски дуг према руским банкама због Агрокора. Да ли мислите да је ту могло да се нађе и питање Украјине и Балкана?
— Иза затворених врата, врло бих се изненадио да није поменуто рецимо то што Хрватска нуди Украјини помоћ из њеног искуства у реинтегрисању Донбаса у Украјину, а ми знамо како су они реинтегрисали Србе. Било ми је духовито да чујем Колинду како после састанка каже да је понуђено Загребу да учествује у иницијативи „Три мора“, што је стварно добро. Путин је ту одличан, он и данас зове Американце партнерима и кад то уради са благом дозом ироније у свом гласу, то је доста комично. Русија ни о коме не каже ништа лоше и спремна је на сарадњу са свима. Хрватска јавност је толико хистерична што се тиче било чега што има призвук ћирилице, било то да је Србија или Русија, да би баш волео да видим како би изгледало то ширење сарадње између Русије и Хрватске. Са друге стране, Русија се неће одрећи присуства било где у свету. Хрватска је свесна да је Запад је суштински банкротирао, а да је на Истоку растуће тржиште и опет оно кључно — нема условљавања.
Премијер Каталоније није дао одговор шпанском премијеру Рахоју. Да ли се игра наставља у недоглед или је лимитисана?
— Савезна власт у Шпанији неће моћи да пусти да ова ситуација траје у недоглед. Они су рекли да се референдум није ни десио и они на својој страни поред Устава имају и чињеницу да већина Каталонаца није изашла на гласање. Све то подсећа на период уочи почетак рата у БиХ, где се одржао нелегитиман референдум на којем су Срби у БиХ на силу ишчупани из Југославије. Спровели су га Муслимани и Хрвати и на њему није изашло ни потребне две трећине, а такозвана међународна заједница га је признала. Шпанци не желе да им се то понови и између осталог, зато треба да будемо на њиховој страни. Сигуран сам да ово Пуџдемон не ради сам и да каталонски сепаратисти имају нечију подршку споља.
На кога сумњате?
— Што би рекли Американци „usual suspect“ значи, дежурни кривац — глобалисти, они против којих је Трамп водио кампању — Сорош.
Који је њихов циљ?
— То је одавно аксиом оних који су од ЕУ желели да направе супердржаву. Њима је у интересу да раздробе све јаке државе унутар Уније, изузев можда Немачке, као неког центра који би све окупио као нпр. Сједињене Државе Европе. Исто тако, стварају хаос да би се појавили као помиритељ. То се зове управљање кризама. Присталице Европе нација желе да се одупру огромном, супердржавном, бирократском механизму који сада влада у Бриселу. Ако се разбије Шпанија, сутра ће се исто десити и са Италијом, Белгијом и Француском. Неко ће рећи што више то боље и онај ко управља тим процесом тај ће добити резултат који жели. Ми треба да будемо принципијелни. Ми смо све време инсистирали на принципијелности што се тиче нас, сад би требало да будемо принципијелни што се тиче Шпаније. Пуџдемона ће и даље подржавати исти који су га нахушкали на ово и питање је да ли ће Рахој можда поновити Јануковичеву грку да не наступи довољно чврсто кад треба и да на крају изгуби државу.
