Ове године конструкциони биро „Тупољев“ обележава 95. годишњицу од оснивања, а све је почело од чувеног Ту-2.
Бомбардер који пикира
Ту-2 је двомоторни средње тешки тактички бомбардер на клипно елисни погон. Пројектован је уочи напада Немачке на Совјетски Савез, иако је први лет прототипа одржан 29. јануара 1941. године.
Наследник је бомбардера Пе-2, који је до тада био главна поузданица совјетске армије, али убрзо се показао као далеко напреднија летелица – драстично брже је летео, могао је да пређе два пута већу дистанцу и да носи три пута више терета.
Сами пилоти су били веома задовољни новим авионом – био је далеко лакше управљив, а у случају да један мотор престане да ради, пилоти су успешно успевали да га приземље.
Укупно је произведено око 3.000 примерака, извозио се у Кину и Европу, а у употреби је био све до ’80-их година.
Први бомбардер далеког домета
Бомбардер Ту-16 заменио је копију америчких „супертврђава“ Ту-4 и отворио еру совјетских бомбардера далеког домета.
Авиони су ступили на дужност 1954. године, а будући да су показали невероватне резултате, били су инспирација за касније моделе у наредних неколико деценија.
Овај модел је у себи садржао мноштво револуционарних идеја — Авион има увлачећи стајни трап система трицикл и укупно 10 точкова који му омогућавају безбедно слетање и на лоше припремљеним пистама.
Авион је произвођен од 1954. до 1960. године и произведено је укупно 2.000 примерака ових авиона, а сама производња се одвијала истовремено у три фабрике. Ту-16 се по совјетској лиценци производио и у Кини тамо је носио ознаку Х-6, а сматра се да су ови авиони у Кини још у оперативном стању. Од осталих земаља извезен је у Египат, Ирак и Индонезију.
Медвеђа снага
Легендарни стратешки бомбардер Ту-95, којег је НАТО прозвао „медвед“, један је од најуспешнијих стратешких бомбардера Совјетског Савеза. Погон су му четири „Кузњецов“ турбо-елисна мотора, од којих сваки има контраротационе пропелере што га, уз аеродинамичке особине, чини једним од најбржих икад направљених елисних авиона.
Интересантно је да је баш на основу овог авиона направљено мноштво летелица друге намене, попут противподморничког Ту-142, али Ту-95МС, који су и даље у оперативном стању у руској војсци и коришћени су у ваздушним нападима у Сирији.
Укупно је од 1956. године произведено нешто више од 500 примерака.
Авиони су до ’90-их година били размештени по базама у иностранству: Куба, Гвинеја, Ангола, Сомалија и Вијетнам, са тим базама и базама у Совјетском Савезу овим авионима је био покривен цео свет.
Трка са звуком
Крајем ’50-их је чувени Ту-16 замењен авионом Ту-22 – први суперсонични бомбардер, ракетоносац и извиђач средњег долета.
Основни задатак ових авиона је да нуклеарним оружјем неутралишу бомбардере НАТО-а наоружане нуклеарним оружјем који су стационирани у Европи, Азији и Далеком истоку, односно, у непосредном окружењу Совјетског Савеза.
Такође, намењени су и за уништавање великих пловних објеката као што су носачи авиона, ракетне крстарице и подморнице, носиоце нуклеарног оружја.
Готово сви оперативни авиони су били снабдевени системом за допуну горивом у лету што је омогућавало овим авионима знатно већи долет или дуже време патролирања када су у питању били авиони поморског ваздухопловства.
Убица носача авиона
Тупољев Ту-22М, у НАТО круговима познатији као „бекфајер“, је такође стратешки суперсонични бомбардер, као његов претходник Ту-22, али осим ознаке ова два авиона немају ништа слично.
Након уочених недостатака код Ту-22, совјетски научници и инжењери су почели са развојем новог бомбардера, а главни циљ је био постићи максималну брзину од преко 2,2 маха и долет од 7.000 километара, због чега су се конструктори одлучили да примене технику променљиве геометрије крила.
Ова технологија омогућила је авиону комбинацију кратког полетања и слетања, добре перформансе при крстарењу али и исто тако добре карактеристике при лету на великим брзинама.
Овај авион је био намењен за конвенционалан нуклеарни напад, напад на велике површинске бродове и извиђачке мисије, а с обзиром да је могао да лети веома ниско и да из тог положаја ракетама средњег или дугог домета или крстарећим ракетама нападне циљеве пре него што и сам буде откривен, сврстао га је у ред много опаснијег противника него што су то били његови претходници Ту-16 и Ту-22.
