Један зид чува један град и његових десетак милиона становника. Утврђење које живот значи чува Џакарту, главни град Индонезије, од неколико метара дубоких вода Џакартанског залива. Наиме, сада се индонезијски главни град добрим делом налази испод површине мора.
Међутим, чак ни зид више није потпуно сигуран. На неким местима је пукао, понегде мутна и загађена вода већ прелази преко зида.
Сукаесих живи уз сам тај зид. Она је већ шездесетогодишња продавачица и каже да са страхом живи сваког дана. „Вода цури кроз зид све време, а током плиме зна чак да крене и преко зида“, испричала је Сукаесих за британски „Гардијан“.
Зид има један велики проблем. Сваке године и он тоне и већ је једном надограђен.
Четири метра испод мора
Венеција, драгуљ Италије и град изграђен на острвима тоне сваке године око 2 милиметра. Џакарта ју је давних дана престигла, а посебно је угрожен северни појас уз саму обалу, где живи око 4 милиона људи. Тај део Џакарте налази се око 4 метра испод нивоа мора, а чак и зид који би требало да их чува, тоне око 25 центиметара сваке године.
„Овде живим од 1981. године, али не знам колико дуго могу да останем. Сваке године је ниво мора све виши“, каже Сукаесих.
Џакарта тоне због сиромаштва и то у прилично дословном смислу. Град не може да допреми довољно воде из околних резервоара питке воде и грађани су присиљени да се ослањају на дубоке бунаре и црпњу воде испод властитих ногу. Због тога се подземни резервоари урушавају и тако снижавају тло.
Узимајући у обзир праву експлозију нових стамбених зграда, трговачких центара и Владиних канцеларија које само појачавају урушавање подземних шупљина, јасно је да је проблем тешко решив. Изградња нових саобраћајница довела је до проблема с одливањем кишних вода, а истовремено подземни резервоари не могу да упију кишу зато што асфалт није порозан.
Тако је настао зачарани круг, где је све већем броју људи потребно све више воде.
Ни гравитација не помаже
Потапању Џакарте додатно доприноси и то што ни реке више не могу нормално да теку. Наиме, све дужи токови река су испод нивоа мора и сваког кишног раздобља Џакарти прете све теже поплаве.
Нови водоводи су још увек тек у фази планирања, а стручњаци упозоравају да се Џакарта приближава тачки с које нема повратка. Холандски стручњак Јанјап Бринкман већ годинама ради на Џакартиним проблемима и каже да су пре двадесетак година знали да град тоне, али нису имали појма колико.
„Након поплава 2007. године проучавали смо и открили да град тоне просечно десетак центиметара сваке године. Неки делови града и много више“, рекао је Бринкман.
Више од 300.000 људи је евакуисано, педесетак људи је погинуло у катастрофалним поплавама те године. Решење на папиру изгледа једноставно. Град мора да се реши зависности од подземних извора воде испод сопствених темеља. Токио је имао сличан проблем почетком шездесетих година. Током 20. века град је потонуо за четири метра, али онда су одлучили да допреме воду из околних региона. Токио више уопште не тоне.
Две године до катастрофе
Међутим, у Индонезији чак ни 9 година касније нема никаквих помака. Финансијски проблеми, други инфраструктурни захтеви, децентрализација власти, све то игра своју улогу у одлагању градње водовода.
Бринкман каже да ће Џакарта за само две године доживети катастрофу.
Један други пројекат, знатно амбициознији, с процењеним трошковима од 40 милијарди долара, тражи изградњу дивовског морског зида дугог четрдесетак километара преко Џакартанског залива. Поборници кажу да би добили огромну вештачку лагуну и место за градњу новог луксузног града усред залива.
Критичари упозоравају на хронични недостатак комуналне инфраструктуре у великом делу Џакарте. У граду и око њега тече десетак река. У њих се испушта већина отпадних вода и велика већина тога би завршила у предложеној лагуни.
Како сами кажу, добили би велику септичку јаму плаћену десетинама милијарди долара.
Сви пројекти засад тапкају у месту, а људи попут Сукаесих се питају само када ће зид попустити и однети њихове животе у Јаванско море.
