Независни истраживач Том Секер каже за Спутњик да је група вероватно била повезана са „Операцијом Гладио“ — напорима НАТО-а у организовању тајних група за извршавање „фолс флег“ напада у европским земљама током Хладног рата.
Мистерија убистава која су три деценије дрмала Белгију могла би бити на ивици револуционарног преокрета, након што је бивши полицајац признао на самртничкој постељи да је био један од чланова „Крејзи Брабант килерс“ — насилне криминалне банде која је убила 28 и ранила још 40 особа у низу пљачки које су се десиле током раних осамдесетих.
Током трогодишњег постојања групе „Брабант Килерс“ тројица прерушених мушкараца са маскама, који су говорили француски, викали су на жртве током напада и били познати као „Џин“, „Убица“ и „Старац“. Извршили су преко десет напада. Мета су били супермаркети и хостели, пуцали су на купце и особље, па чак и децу, често само у потрази за ситном готовином и јефтином робом. Последњи напад десио се у новембру 1985. године када су пумпарицама запуцали у супермаркету у Алсту. Убијено је осам особа, укључујући и људе који су полегали по поду и деветогодишњу девојчицу која је чекала у паркираном аутомобилу.
Њихове активности су тада мистериозно престале, али се сећање на жестоке нападе до данас задржало у белгијској јавности.
Сада брат пензионисаног полицајца из Алста, који се налази недалеко од Брисела, тврди да је његов брат 2015. године на самрти признао ко је осумњичен да је вођа банде са надимком „Џин“. Осумњичени Кристијан Бонкофски био je члан елитне полицијске јединице „Група Дијана“, а дужности је разрешен током 1981. године.
„Операција Гладио“
Теорија да је постојала потенцијална веза између „Лудих брабантских убица“ и белгијске државе била је предмет размишљања скоро од првог напада који је група извршила. Једна од њих је и да је толико познавање оружја од стране убица морало да буде последица стручне и добре обуке. Чињеница да је група толико дуго деловала недодирљиво, упркос својој бруталности, изазивала је сумњу да је банда, на неки начин и од некога заштићена.
Неки познаваоци су сугерисали да је група повезана са „Операцијом Гладио“ — тајном операцијом НАТО-а спровођеном током Хладног рата, у којој су десничарске групе у многим европским земљама тајно финансиране, обучаване и наоружаване као мини-војне јединице да би вршиле „фолс флег“, терористичке нападе као део „стратегије напетости“ и дискредитације левице. Током 1990. године Европски парламент је оштро осудио НАТО и САД због манипулације европском политиком уз помоћ оваквих мрежа.
Веза између Брабантске банде и „Гладија“ ипак никада није неоспорно доказана, али за независног истраживача Тома Секера то се догодило „углавном због државне тајне“.
„Питање да ли је мрежа „Гладио“ укључена у масакр у Брабанту покренуто је као део белгијске парламентарне истраге која је у суштини пропала, јер службе безбедности одбијају да објаве имена чланова СДРА8 и СТЦ / Моб, два одељења која су била део армије протекле три деценије. Две фигуре су од посебног значаја — М. Раес, који је био задужен за комуникацијску групу СТЦ / Моб и потпуковник Бернард Легранд, шеф војне тајне службе задужен и за СДРА8, део белгијске групе „Гладио“ одговорне за обавештајне послове, документацију и акцију, то јест шпијунирање и борбу“, рекао је Секер за Спутњик.
Иако је белгијска Влада више пута наредила службама безбедности да сарађују са истрагом, они су то сваки пут одбили, што господин Секер назива „класичним примером“ обавештајних и безбедносних служби „које раде ван контроле демократски изабраних влада“.
„Појавио се још један план — имена је требало да буду објављена на одабраном панелу више од три судије, а сама имена умешаних у нападе Брабанта била би на располагању комисији Сената. Тако би се одржала поверљивост, осим у могућим случајевима у које је била укључена белгијска тајна војска, али је таква могућност одбачена. Постојала је још једна сугестија — да се открију само датуми рођења, али Маес и Легранд су поднели оставке одмах након што је све изврнуто руглу у белгијском листу ’Ле Суар‘. Покушај комисије да ипак сазна имена је пропао, јер је на све стављена забрана по наређењу вишег званичника обавештајне службе, вероватно самог Легранда“, објаснио је он.
Мајстори обмане
Према Секеровом мишљењу „најинтересантнија“ епизода у историји белгијског крила „Гладио“ била је инцидент у Вилсалму који се догодио 1984. године. Према истрази белгијског Сената, група америчких маринаца полетела је са аеродрома у близини Лондона и спустила се падобранима у Белгију, где их је дочекао агент СДРА8.
„Њихова мисија била је напад на касарну жандармерије у Вилсалму под окриљем годишње вежбе НАТО-а са именом Ослинг, која се одржавала у то време. По књизи Данијеле Гансер о операцији ’Гладио‘ (Тајне НАТО формације), маринци су током две недеље боравка у Белгији изазивали велике невоље, укључујући и испаљивање гранате на канцеларију државног тужиоца. Напад на касарну у Вилсалму званично је отказан, али се инцидент ипак десио, јер је убијен један од стражара. Оружје које је украдено из касарне касније се појавило у сигурној кући за белгијске и француске комунистичке банде, којима су спочитавани насиље и злочини“, наставио је он.
Упркос свим поменутим контекстима, у свакодневном медијском извештавању о овом признању на самрти избегава се помињање „Операције Гладио“, па чак и СДРА8, упорно инсистирајући на томе да су у питању „политички мотивисани злочини, представљени као дела лудих насилних банди“.
„И заиста, Гардијан у својој причи на ову тему иде тако далеко, па каже да су ’радикално леви или десни‘ покушавали дестабилизацију белгијске државе, као да је држава та која је овде била жртва, а не прави починилац. То је ремек дело обмане“, закључио је Секер.
