Иако на овогодишњем Сајму није имао нову књигу, мада је за многе прошлогодишња поема „Праху оца поезије“ с продуженим дејством нова, Матија Бећковић је, представљајући књигу Ранка Ђиновића, побудио пажњу као да је о његовим стиховима реч. Јер, када песник Бећковић говори о књизи чији је наслов „Са неба се све познаје“, не може а да не проговори о ономе о чему, рекло би се, одувек и мисли и пева: о небу, и то ономе на коме су од стварних важнији поетски јунаци и на којем неке границе никада неће бити уцртане.
„Није случајно речено да поезија не игра такву улогу код других народа, како игра код српског народа и поетски јунаци, они за које зна поезија, а не зна историја, они су у нашем народу живљи, присутнији него они за које историја зна“, казао је Бећковић и додао да се то догађа и у свету.
„Недавно сам читао како је у Британији била велика анкета ко је стварна, а ко измишљена личност. Већина је рекла да је Шерлок Холмс стварна, а Черчил измишљена личност. Тако исто, када бисте неког Србина питали да ли је стари Југ Богдан и девет Југовића стварна или историјска личност, то јест поетска или историјска, сви би рекли да је он историјска личност. Историја за њих не зна, али поезија зна и како су изгледали, и како су се облачили, шта су говорили, где су погинули. Зато је песничко стварање постала стварност у којој наш народ духовно живи“, објаснио је српски песник.
Бећковић истиче и да се свакодневно разуверавају и они који нису мислили никада да ће мислити о Косову, јер све што се на свету догађа, повезује се са случајем Косова.
„Ево, сад сте видели Каталонију и како им не дају да се одвоје од Шпаније, а како све што говоре са оних микрофона, којима су одобравали отимање Косова, сада говоре оно што смо ми говорили — да то не може бити и ми једино можемо да се бранимо да не дамо, да не дозволимо да будемо беле вране међу народима, да урадимо нешто што није урадио ниједан народ, да будемо преседан, да нам вежу жуту траку, да ми будемо они на које се односи нешто што се не односи ни на ког другог на свету“, наглашава Бећковић.
Он додаје и да само одбијајући то „да не будемо тако издвојеници и тако међу светом нагрђени, ми можемо сачувати своје место међу народима и одбранити своју највећу светињу где смо се ми родили као хришћани и својим именима убројали у хришћане“.
