Партија Алаха диже војску: Америка и Израел нашли нову мету на Блиском истоку

Последњих неколико месеци појачавају се гласине о могућем рату између Израела и Хезболаха. Министар одбране Израела Авигдор Либерман почетком овог месеца изјавио је да Израел свим силама покушава да спречи рат који би могао да избије на северу против Сирије и Либана, али да је реалност „новог Блиског истока“ да он може да почне „у сваком тренутку“.

„Треба да будемо спремни за било који сценарио, а нова реалност нам баца нове изазове. Ако је некада било речи о либанском фронту, то сада није актуелно. Постоји северни правац. У било којој варијанти развоја догађаја то ће бити јединствена позорница војних дејстава која обухвата територију Либана и Сирије, а противници ће нам бити Хезболах, режим Башара ел Асада и различити помагачи тог режима“, рекао је Либерман на састанку са израелским војницима.

У овом тренутку Израел највише брине либански Хезболах („Партија Алаха“) који је највише профитирао od ратнoг вихора који је захватио Блиски исток у последњој деценији. Он је уласком у рат у Сирији прекршио сопствени принцип неучествовања у борбама против муслимана. Међутим, питање је да ли је могао другачије да поступи. Либански Хезболах никад није био самосталан, њега су формирали припадници Чувара Исламске револуције Ирана, чији инструктори су деценијама обучавали његове војнике, финансирали покрет и када је почео рат у Сирији, он једноставно није могао да се оглуши на позив за помоћ Дамаска од којег је такође добијао помоћ када му је била најпотребнија — током ратова против Израела.

Када су дошли у помоћ Башару ел Асаду, 2013. године, сигурно нису ни сањали колико ће њихова моћ порасти. Стекли су ратно искуство, добили десетине хиљада ракета. Ако је раније за шиитски покрет био карактеристичан партизански рат, данас су они окосница Асадовог фронта, учествују у офанзивама, што је показала и њихова одлучујућа улога приликом освајања Алепа. Истина, то их је „коштало“ између 1.500 и 2.000 војника, раздора унутар либанског друштва и непријатељства сунитског света. 

 „Хезболах је ојачао не толико по бројности својих снага, његова окосница је између 10 и 12 хиљада бораца, иако израелска војска говори да се ради о 30.000, већ тиме што је успео да створи структурне ћелије на територији коју непосредно контролише.  То су на пример Шиити из пограничних зона Сирије и Либана које Хезболах врбује за сопствене ћелије које се формирају на територији Сирије, тј. то су јединице које се формирају у Сирији од Сиријаца, али које се налази под контролом Хезболаха. Има их приличан број и чак су учествовали у одбрани Дејр ел Зора. Оне се налазе у сваком шиитском региону. На такав начин се Хезболах прилично дубоко укоренио у самој Сирији. То наравно представља велику претњу (за Израел). У случају конфликта, Хезболах може да искористи како територију Либана, тако и територију Сирије за операцију против Израела“, каже за Спутњик Кирил Семјонов, шеф Сектора за исламске студије у московском Институту за иновативни развој.

Наравно, успеси „Партије Алаха“ веома брину Тел Авив. Он има две црвене линије што се тиче Хезболаха у Сирији: не сме да буде никакве предаје иранских модерних ракета Либану и припадници  Хезболаха не смеју да се налазе на Голанској висоравни. Израелска авијација с времена на време прелети сиријску границу и „олакша“ конвоје и складишта оружја покрета. Бењамин Нетанијаху је обећао да ће то и даље радити, али да ли ће доћи до отвореног сукоба…

„Све је могуће, али треба узети у обзир да је Хезболах најпрагматичнија група. Она је најмање заинтересована за рат, ако се узму у обзир остале шиитске групе које могу да испровоцирају Израел и увуку Хезболах у рат. Зато треба сачувати функционисање пре свега јужне зоне деескалације како би то задовољило пре свега Израел и не треба дозволити почетак ескалација у јужној Сирији, јер у супротном то може да изазове Израел да превентивно дејствује ако на пример настане претња изласка шиитских група на границу са самим Израелом са стране Кунејтра и Голанске висоравни. Тамо се сада налази фронт ’Слободне сиријске армије‘ која је практично тампон зона између Израела и шиитских група“, сматра Семјонов.

Симптоматично је да је и САД, највернији савезник Израела, почео праву хајку на Хезболах. Стејт департмент је 11. октобра саопштио да је „приоритет“ администрације Администрације Доналда Трампа  борба против „Партије Алаха“. Штавише, Америка је расписала награду за главешине Хезболаха — 7 милиона долара за информације о Талалу Хамији и 5 милиона долара за Фуада Шукара.

Ове недеље је и група конгресмена поднела Конгресу на разматрање закон којим се тражи оцена подршке Ирана либанском Хезболаху који Вашингтон сматра терористичким покретом. Они наводе да је Хезболах од 2006. године до данас повећао број ракета са 15. 000 на 150.000. А да ли ће Америка покренути војну интервенцију против либанског покрета — нико не може да прогнозира.

„Одлука може бити донета буквално преко ноћи, и то из америчке централне команде која руководи операцијом на Блиском истоку и има довољно надлежности за доношење самосталних одлука, ако настане нека претња. А претња може да настане лако, јер шиитске групе, укључујући Хезболах, учествују у операцијама дуж реке Еуфрат и постоје све перспективе сукоба, укључујући и са проамеричким `Сиријским демократским снагама` код којих се налазе и амерички специјалци, војни саветници и слично, тј. на том фронту може доћи до директног сукоба Хезболаха и неких америчких група“, мишљења је руски експерт.

Како се рат против терористичке организације ДАЕШ ближи крају сви играчи на Блиском истоку покушавају да заузму што боље позиције. Иран никад није био моћнији и понаша се као „код куће“ у Дамаску, Хезболах га прати у стопу (ипак су они победници), а све то никако не одговара Израелу. Тел Авив тражи да се по сваку цену та два играча повуку из Сирије, што је и била тема разговора руског министра одбране Сергеја Шојгуа и Бењамина Нетанијахуа прошле недеље у Израелу. Наравно, то нико не може да обећа. Да ли ће то натерати Израел да реагује војним путем — остаје да се види. Не би му био први пут. Истина, последњи рат против Хезболаха 2006. године завршио се његовим поразом. Али, мора се признати, сиријски сукоб је избацио на израелској граници два озбиљна играча.