Отворено писмо добитници Нобелове награде за књижевност, госпођи Херти Милер поводом говора на скупу посвећеном Међународном београдском сајму књига 23. октобра 2017. године.
Госпођо Милер, за мене је ово исмевање жртава!
Госпођо Херта Милер, до сада није било потребе да Вам се, на пример због Ваших литерарних радова, обратим. Данас пак морам да Вам пишем. Повод: У српским новинама сам прочитао о Вашем говору на једном скупу у Југословенском драмском позоришту, организованом од стране Амбасаде Немачке у Београду и Београдског сајма књига. О поменутом говору притом у немачкој штампи није било ни речи. Како наводи „Сербианмонитор“ од 25. октобра 2017, на тему „Експлозија национализма у тадашњој Југославији“ и поводом НАТО агресије 1999. између осталог сте изјавили и следеће: „Србија је сама себи донела зло и грађани морају да прихвате истину да су сами себи проузроковали патњу“. На питање да ли је насиље легитимно решење у политичким конфликтима, одговорили сте: „(…). У ратној ситуацији једна страна мора да победи другу. Стога верујем да је војна интервенција људски и морално оправдана и у многим случајевима се показала као исправна. (…)“.
У тренутку када је Београд био последњи европски град који је бомбардован у 20. веку, у једном есеју сте написали „да разумете позицију НАТО-а и да Милошевић мора бити заустављен за сва времена. (…) Ако једна земља у периоду од девет година започне четири рата и притом градове практично претвори у гробља, то се више не може само уз помоћ речи зауставити. (…)“. Рекли сте да ово мишљење до данашњег дана нисте променили: „Још сам истог мишљења. (…) Ова земља је сама проузроковала сопствени бол и патњу. Срби су сами себи донели страдање“.
Госпођо Милер, овим невероватним изјавама открили сте своје непознавање истинске политичке позадине и тока уништења некадашње СФРЈ, као и СРЈ у току деведесетих година прошлог века. При томе сте себи дозволили једно изузетно немарно додељивање кривице српском народу. И то све као немачка списатељица.
Дозволите ми да Вам отворено кажем како сам се осећао када сам чуо Ваш говор: као немачки грађанин и интелектуалац који се без предрасуда бавио политичким догађањима на Балкану, који је најоштрије осудио нападачки рат противан међународном праву САД-НАТО алијансе (уз учешће Немачке) против бивше Југославије и који зна да су у овом рату у огромним количинама коришћена високоотровна и радиоактивна оружја са осиромашеним уранијумом („прљаве бомбе“) и тиме свесно и намерно почињен геноцид, морам да признам да сам Вашим благо речено неквалификованим изјавама ужаснут, згађен и као сународник посрамљен да је једна Немица све наведено приписала српском народу. Госпођо Милер, за мене је ово исмевање жртава!
У међувремену су у Србији агресивне врсте канцера као последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом достигле, како међу младима, тако и међу старима, епидемијске размере. Људска патња одјекује до неба. Према подацима Министарства здравља Републике Србије, сваког дана по једно дете оболи од канцера. Читава земља је контаминирана. Услед оштећења наследног материјала (ДНК), на свет долазе генерација за генерацијом малформисане деце. У два укратко сажета чланка „Рат који нема краја“ и „Летаргија срца“ изнео сам многе значајне чињенице о овоме злочину без преседана.
Занимљив одговор немачкој нобеловки Херти Милер дао је и наш прослављени редитељ Емир Кустурица.
Госпођо Милер, ако Вам до сада нису били адекватно разјашњени политички догађаји у бившој Југославији, као и истински разлози и циљеви НАТО агресије 1999. и њихова катастрофална дејства или ако сте класична жртва немачких медија и њиховог кривљења истине, онда је то заиста жалосно за једног интелектуалца — али због тога се можете бар извинити српском народу. Ваш колега Петер Хандке и многи други слободни умови нису постале жртве медијске манипулације, већ су независно размишљајући изградили сопствено мишљење и поступали потом храбро у складу с њим. Ако пак желите да својим изјавама подржите узрочнике геноцида говорећи им оно што желе да чују (није ми познато да је постојао било какав протест од стране, на пример, Амбасаде Немачке у Београду), онда то сматрам срамотним и крајње недостојним једне интелектуалке и уз то још и добитнице Нобелове награде.
Др Рудолф Хензел, дипл. псих.
Линдау (Боденско језеро)
