Предлози и мишљења изнети на скупу показали су да се о Косову не само размишља већ и зна, а томе је била сведок и пуна сала правника који су се одазвали позиву на овај скуп у Палати Србије. Неки од стручњака изнели су мишљења на основу, како су рекли, међународних трендова у свету у којима се предност у правним оквирима даје верском добру, па је у склопу тога истакнуто да би требало следити тај међународни пут, на коме се налазе и наши споменици културе са Косова.
Други су изнели добро познати став да „џаба територија на којој нема народа“, истичући чињеницу да правну снагу Србије на Косову чине управо Срби који су остали да живе у јужној покрајини, а који имају највећи наталитет.
Трећи су очи упрли у Универзитет као карику без које нема Србије на Косову, док су четврти своје размишљања усмерили на чињеницу да је Србија дала и превише и да не би да иде даље од овога, јер бисмо ускоро, с обзиром на насељавање Албанаца у јужном делу Србије, могли да се нађемо у ситуацији да на основу „реалности“ добијемо још понеко „Косово“ на територији Србије.
Међутим, било је конкретних предлога за решење, као што је конфедерално уређење Србије и Косова, и Унија Косова и Србије.
Конфедерација
Теза о организационом статусу који би имао минимум конфедералног уређења, које би могло бити успостављено и прихватљиво за све под окриљем европске породице. По овој опцији, то би подразумевало неку врсту аутономије за југ Србије и север Косова, јер локално повезивање кроз ЗСО није довољно.
Реална унија
За неке учеснике конфедерација није решење, па су тако изнели предлог такозване Реалне уније, коју би представљао модел — међународно правне везе две државе, а која је у својој основи још лабавија од конфедерације.
Овај модел, како је његов предлагач истакао је рационалан и није емотиван, јер рационалност представља признавање стварности али и везу са остваривости. Рационалност представља и чињеницу да нешто мора да се да, да би се нешто добило. Косово није унутрашње питање већ међународно правно питање и не зависи од Устава Србије и онога што у њему пише.
То значи да немамо могућност да наметнемо решење на Косову, као што је то данас урадила Шпанија. Овај модел могао би да буде решење за обе стране, јер нити би ко шта добио нити би ко шта изгубио, а што је најбитније, ни онај део међународне заједнице који се налази на једној или другој страни не би ништа изгубио.
Статус кво
С обзиром на западне менторе које има Приштина, неки од учесника изнели су став да Косово неће у наредних 15 година сигурно пристати на било каква компромис, јер њему у суштини оваква ситуација не смета.
У том контексту, Србија не би требало да прави нове уступке ни у ком погледу али ни да отвара питање промене Устава Србије. Предлагач овог вида решења односа Србије и Косова очекује да ће у наредном периоду, због измењене геополитичке ситуације, али и са процесима везаним за сепаратизам који су преплавили Европу, доћи и до ставова који неће тако ригидно остати при чињеници да је Косову потребна независност.
Наводно, прича би се затворила моделом „више од аутономије, а мање од независности“.
Ова три предлога изазвала су највише дискусије и полемике међу присутнима. Епилог првог округлог стола о Косову могао би да буде — ситуација јесте тешка, али још није све изгубљено.
