Јавност у Србији упознала га је током поплава 2014. године, када је после позива у помоћ руководства наше земље за мање од 12 сати са спасиоцима стигао у Обреновац. Генерал Едуард Николајевич Чижиков, некадашњи заменик министра за ванредне ситуације и главни војни експерт Министарства за послове цивилне одбране, ванредне ситуације и ликвидације последица елементарних непогода Руске Федерације, данас је ректор Универзитета Државне противпожарне службе Министарства за ванредне ситуације из Санкт Петербурга.
Радо се одазвао позиву да говори за Спутњик и угостио нас у свом кабинету из кога се пуних 111 година управља школовањем најбоље спасилачке службе на свету.
На почетку разговора питали смо га колико је задовољан радом Српско-руског хуманитарног центра:
— Веома сам задовољан радом Центра, за њега ме везује важан догађај из мог живота. Био сам у саставу групе спасилаца 2014. године, руководио сам том групом. Стигли смо у Обреновац, стигли смо први, без обзира на то што се Црна Гора, Словенија, па и Француска налазе близу, први смо кренули у спасилачке операције са српским колегама, почели смо да евакуишемо људе из потопљених кућа. Зашто је било баш тако, зато што је постојао Српско-руски хуманитарни центар. Његово руководство је веома оперативно решило сва организациона питања. Долазак авиона, дозволе за премештање групе спасилаца, како друмским тако и авио путем, на место ванредне ситуације. Тек када је наша операција била завршена, почели су да пристижу и из других држава. Прошле су три године, за то време Центар се развијао, скупио је снагу, зато сам данас уверен да има много више могућности за спровођење спасилачких операција у ванредним ситуацијама, али и за обучавање, пре свега у домену противпожарне безбедности.
Предложили сте Београдском универзитету Споразум о сарадњи, ваши професори долазиће у Србију и обрнуто, биће и размене студената. Да ли ћете заиста отворити представништво факултета у Центру у Нишу?
— Представништво већ постоји, али се о томе због других актуелних тема најмање говорило. Остаје да се размотри питање кандидатуре, односно именовање представника нашег Универзитета у Нишу, а пре свега координација рада наше са другим високообразовним установама у Србији, али и са Српско-руским хуманитарним центром.
— Током обуке наших инжењера, стручњака у области противпожарне безбедности, у програму су и питања осигурања безбедности на стратешким објектима, постројењима нафтних комплекса и чувања њихових деривата. Наши свршени студенти се упућују у специјалне јединице које обезбеђују те објекте. Тамо имају додатну обуку. Наравно, овде је реч о кључном питању, ако причамо о српским студентима и њиховом основном образовању. Инжењери противпожарне безбедности, у области ванредних ситуација, морају да знају све и о техногеној безбедности, о томе их учимо на академским основним и мастер студијама.
Хуманитарни центар у Нишу, али и наша држава, суочава се са великим притиском Запада, који тврди да ће Центар прерасти у војну базу. Колико сте упознати са тим притисцима, шта мислите о томе?
— У хуманитарним операцијама, без обзира на то да ли има политичких несугласица, по правилу, сва питања се усаглашавају, а позиција МЧС Русије је увек била, јесте и биће ван политике, спасавање живота и здравље људи је најважније. Управо због тога, извршавајући те задатке, ми добијамо подршку са свих страна. На пример, веома активно сарађујемо са финским спасиоцима и ватрогасцима, јер нам је Финска погранична земља. Сви руководиоци, њих шесторица, последњи пут били су у овом истом кабинету. Причали смо управо о томе да су наша питања ван политике. Они подржавају тај став — ми спасавамо људе. Када је реч о притисцима, ми као нико знамо и осећамо шта је то притисак, зато што је притисак на Руску Федерацију активно присутан већ три године. Притисак политичара, али и проамеричких масовних медија. Али то нам не смета у извршавању задатака. Ми свој резултат показујемо бројем спасених живота и спасене имовине. У сваком случају, то народ позитивно оцењује. Већ сам поменуо да смо 2014. били у Србији, државе НАТО-а биле срећне и задовољне што нас виде тамо, али без обзира на то, ми се нисмо крили, били смо на предњем фронту, показали шта и како умемо. Мислим да смо ту заслужили и поштовање представника НАТО-а, народа и руководства Србије. Какав год притисак био, морамо да испуњавамо наш дуг и испуњавамо наше обавезе.
Спутњик се на Вашем универзитету осећа као код куће, изненађена сам, сви знају ко смо и срдачно нас поздрављају. Сећате ли се посебног односа Срба према Вашим људима?
— Наравно, веома јако смо то осећали, и то на сваком кораку. У Обреновцу се преврнуо хидроцикл, два спасиоца су извукла човека који само што није погинуо, јер га је хидроцикл подвукао под мост. Вода је била у нивоу самог моста, али успели су да га извуку, наш спасилац је заронио под мост. Неколико дана након тога, тај човек и његова породица дошли су за нама у Шабац и донели, поклонили нам икону у знак захвалности. На сваком кораку се то заиста осећало у Србији. Било је још интересантних примера, рецимо једна мајка која је држала дете на другом спрату окружена водом викала је: „Да ли сте Американци, да ли сте Американци?!“. Ми смо рекли: „Не, не, ми смо Руси“, а она је рекла: „Е, онда у реду“, и одмах нам пружила дете. То је немогуће заборавити.
Спутњик зна све, па и чињеницу да сте страствени ловац. Да ли ћете поново доћи у Србију, макар у лов?
— Ако се отвори могућност, свакако ћу доћи. Али нисам планирао да идем у лов, желим да видим људе са којима смо радили. У Шапцу сам упознао генерала Диковића, начелника Генералштаба, с њим смо добро сарађивали. Желим да кажем да је то било изузетно ефикасно руковођење, он је прави генерал. Пренесите му велики поздрав од мене. Што се тиче медија, нису сви исти. Када смо били 2014. у Србији у почетку нас нису интервјуисали, морали смо сами да се пробијемо, да ми њих контактирамо, различитим редакцијама дајемо информације са терена, у датом тренутку то је било изузетно важно. Затим су се заинтересовали и почели да нас траже да би од нас добили праву информацију. Верујем да сада праве информације могу да добију у Српско-руском хуманитарном центру.
