Одлуку Суринама оцењује као добру вест, али напомиње да ми можемо желети да неко следи пример те земље али не можемо тврдити да ће се то и догодити.
Ипак, каже Самарџић у емисији „Спутњик интервју“, ово даје неку наду да ће бити мањи број држава које признају Косово и да притисак Запада можда почиње да опада, „јер то и јесте знак полаганог губљења моћи коју су некад имали у међународном поретку“.
Стефан Сурлић, асистент на Факултету политичких наука, коментаришући наводе Приштине да није могуће мењати једном донету одлуку о признању неке земље, подсећа на пример Тајвана, када су многе земље признале па повукле признање те територије.
„Реакција Приштине, која је министра спољних послова Ивицу Дачића назвала шарлатаном, сасвим је разумљива будући да Приштина жели да умањи тај негативни ефекат“, каже Сурлић, додајући да одлука Суринама демантује „сигурну позицију Приштине“.
Према оцени Самарџића, низ догађаја који показују да је Приштина у дефанзиви јесу резултат рада и интензивне и координисане акције српске дипломатије, али, сматра он, контрапродуктивно је што Србија наставља да спроводи Бриселски споразум.
То је деловање са обрнутим ефектом у односу на рад дипломатије, зато што се ту не види никакво преиспитивање или контрола онога што се ради овде на том плану. Од 2013. године, када је тај процес кренуо, једино Србија испуњава своје обавезе, које, што се мене тиче, није морала прихвати, али их је врло пријежно обављала. Ону једну једину је Приштина требало да обави, а је то је Заједница српских општина, а није учинила“, констатује Самарџић.
Он се прибојава и обавезе коју је Србија прихватила у преговарачком оквиру за приступање ЕУ, који, прецизира, у тачки 23 каже да ће у једној фази преговора Србија и Косово потписати обавезујући правни акт о свеобухватној нормализацији.
„Та свеобухватна нормализација значи и допуштење Србије да Косово уђе у међународне организације, пре свега у УН и друге важне међународне организације“, наводи професор Самарџић и додаје да се Србија већ тачком 14 Бриселског споразума обавезала да неће ометати Косово на путу у Европску унију и обратно, Косово неће ометати Србију.
На питање како Косово може да омета Србију објашњава да оно то већ чини саботорањем спровођења Бриселског споразума.
„Косово ту има одрешене руке зато што је посредник у тим преговорима пристрасан, и на страни Косова, а то је Европска унија. Посредник који треба да врши медијацију, да помаже странама, да тражи најбоља решења за обе стране, заправо навија за једну страну и то је од почетка био неравноправан однос, тако да у то није требало ни улазити, јер је то унапред изгубљена битка“, каже Самарџић. Притом, напомиње саговорник Спутњика, већ се сада види „широм земаљске кугле да је Косово једна пропала држава, да је њена привреда базирана на криминалу и на криминалној трговини, да огроман број људи бежи са Косова у друге земље“.
„Много је држава које са доста скепсе гледају на будућност Косова и не би ме чудило када би се ово што је Суринам започео наставило, али треба да имамо у виду да су САД још увек најјача сила на свету и да имају они средстава да то закоче. Али то је процес који би наша држава требало да искористи“, оцењује Самарџић.
На питање зашто министар спољних послова самопроглашеног Косова Беџет Пацоли најављује да ће 2018. бити потписан свеобухватни споразум са Београдом и да ли је то реално, Стефан Сурлић каже да све зависи од тога какав ће то имати унутрашњи дијалог који је покренут у Србији и какав ће бити његов резултат.
„Наравно да ово одустајање од признања Косова од стране Суринама говори о две битне чињенице: једна да се тај процес признавања независности Косова показао као ипак не тако незаустављив и он долази у једном врло битном политичком моменту када можемо да детектујемо највеће међународне притиске на Србију, да у оквиру тог унутрашњег дијалога Србија максимално покаже спремност да направи велике уступке Приштини. Посматрано из тог угла, требало би да заиста Србија утврди шта су то њене црвене линије“, истиче Сурлић.
У сваком случају, додаје он, какав год био резултат унутрашњег дијалога, уколико евентуално договорено решење подразумева и промену Устава о томе би морали да се изјасне грађани Србије на референдуму.
