Недавно упозорење америчког званичника Хојта Брајана Јиjа Србији да не може више да седи на две столице, руској и ЕУ-ропској, можда и не било тако страшно да је истинито. Одаберете страну и то је то. Кад би то само могло.
Опредељивање по већ виђеној рецептури, на коју Ји мисли, у суштини, значи — определите се за америчку столицу, у противном, не гарантујемо за вашу безбедност.
Како то изгледа, нема боље показне вежбе од украјинског Мајдана. Још током оног првог с краја 2004. године када су бирали председника државе између проруског и прозападног кандидата. „Тада је Украјини речено да мора да бира — или са Москвом или са Бриселом“, подсетио је ових дана шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.
Ратне слике са Мајдана и улица Кијева из 2014. због тога што је Украјина изабрала „погрешну“ столицу још су у живом сећању, а последице се збрајају, јер мира и даље нема у Донбасу, источном делу Украјине која се практично распала.
Масовне демонстрације на Мајдану, централном Тргу независности у Кијеву, кренуле су новембра 2013. управо зато што је влада одбила да потпише споразум о ближој интеграцији с ЕУ.
Евроатлантски ентузијасти су, међутим, брзо „заборавили“ разлоге због којих до потписивања није дошло. У првом плану су им, наравно, биле слике крвавих призора са Мајдана.
У заборав је пала и чињеница да је на председничким изборима 2010. године народ почистио прозападног председника Виктора Јушченка који је на власт дошао после „наранџасте револуције“ у режији САД и њених извођача радова 2004. и 2005. Јушченко је за собом оставио Украјину пред банкротом. Зато је његов наследник Виктор Јанукович, који је са ЕУ преговарао о потписивању споразума о ближој интеграцији тражио и материјалну подршку, кредит и помоћ у висини од двадесет милијарди евра.
У односу на то, ЕУ је понудила „сићу“ — 610 милиона евра, плус потенцијални кредит од милијарде евра. О каквом аранжману је реч јасно је већ из чињенице да би Украјина у том случају изгубила повлашћени статус у економским односима са Русијом, што би је годишње коштало 15 милијарди долара. Украјина се зато окренула руској понуди, кредиту од 15 милијарди долара и смањењу цене гаса за трећину.
Али одустајање од ЕУ, односно америчке столице, није долазило у обзир. Јер основно геостратешко питање је било да ли ће Руси или Американци контролисати највећег руског суседа, земљу са 46 милиона становника, која се сматра стратешким зидом између Русије и ланца нових НАТО база које се протежу од Пољске, преко Бугарске до Косова. Уз то, Украјина је транзитна земља за руски гас према Немачкој и остатку Европе.
Тако је крвави мајдански пир кренуо истога дана када и одлука да се напусти приближавање Украјине ЕУ, али и антимајдан присталица Јануковича и актуелне власти.
Према службеним подацима, између 24. новембра и 13. децембра у разним окршајима полиције и демонстраната повређено је више од 400 људи, од чега су половина били полицајци. Када су демонстрације крајем јануара прерасле у блокаду државних институција и парламент донео закон о затворским казнама због тога, кренула је халабука са Запада, а онда и још масовније и жешће демонстрације. У сукобима је било и погинулих.
Бивши командант украјинске жандармерије, Станислав Шуљак, изјавио је да су у фебруару 2014, у време Евромајдана, у центру Кијева по људима пуцали снајперисти доведени из иностранства.
„Велика већина снајпериста тада су били страни најамници. Иначе, организациона структура Мајдана је формирана још од новембра 2013. године“, рекао је он, а претходно је и један од истакнутих активиста Мајдана Владимир Венчак признао да по учесницима протеста није пуцао режим Виктора Јануковича. Навео је да се по маси пуцало из хотела „Украјина“, у којем су се налазили Јануковичеви политички противници.
После драстичног заоштравања ситуације, крајем фебруара је склопљен договор украјинске владе и шефова опозиције о укидању председничког система након чега се украјинска полиција повукла с улица. Демонстранти, предвођени паравојним „Десним сектором“ преузели су контролу над градом, након чега је председник Виктор Јанукович напустио и Кијев и Украјину.
Антимајдан демонстрације су периодично одржаване све то време све док у фебруару Јанукович није оборен, након чега у појединим областима прерастају у побуну против нове владе у Кијеву и на крају у рат за аутономију Донбаса који још траје. Нови украјински председник Петро Порошенко је својевремено изјавио да сукоб на истоку земље кошта 4,6 милиона евра дневно.
Немачке безбедносне службе сматрају да је у сукобима на истоку Украјине до сада страдало чак 50.000 људи, што је скоро десет,пута више од званичних података о жртвама.
Дакле то је слика и прилика америчког упозорења да се не може седети на две столице. Може само на америчкој, ако не мислите да прођете као Украјина. Сасвим демократски од оних који свој сваки ратни поход заогрну у шупљу причу о одбрани демократије.
