Са Миливојевићем смо разговарали о важним српским и спољнополитичким темама које су биле у жижи протекле седмице, а кренули смо од унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.
Састали су се најеминентнији правници у Србији, изнели су неке своје ставове о судбини јужне српске покрајине. Шта можемо да очекујемо од тог процеса?
— Прво, дијалог нема алтернативу. Ако се ради о најважнијем националном питању, онда је сасвим природно да се томе посвети одговарајућа пажња и да се понуди нацији и свим оним релевантним институцијама које имају право и обавезу да на ту тему нешто кажу. Он има сврху и смисао и не разумем оне који су против дијалога. Очекујем да сви политички фактори изнесу свој став, јер он онда постаје обавезујући не само за владајућу структуру већ и за бирачко тело. Почео је на политички рационалан начин, од стручњака. Изнете су различите идеје — замрзнути конфликт, непризнавање ни по коју цену али и став који би значио дефакто, не де јуре, признање. Имам у виду предлог који је изазвао највећу пажњу, а који је изнео професор Кутлешић, о некој реалној унији која подразумева два субјекта. Он је отишао најдаље и био је најрадикалнији. Сви ставови ће ући у тај мозаик, а на основу њих председник Србије, који га је и инаугурисао, донеће одлуку. То је питање које не може да се донесе преко колена. Нико у овој земљи не може да ризикује да одлучи о Косову мимо и воље већине и сазнања шта народ о томе мисли.
Ипак, Приштина и даље не уважава ништа осим признавање независне државе…
— Ми нисмо у истој позицији, Србија је призната држава, а статус КиМ није решен. Они могу да мисле шта хоће, али не могу да се понашају де јуре и дефакто онако како се Србија понаша. Србија има међународно-правне аргументе и понаша се онако како се понаша, да КиМ третира као саставни део Републике Србије. Треба подсетити на Резолуцију 1244, која је важећа и валидна и она је правни оквир у коме то питање треба да се разматра. Преговори о нормализацији које води Београд са Приштином су статусно неутрални и на то се ЕУ обавезала. То шта мисли Приштина није ни правно ни политички релевантно зато што они нису у позицији да наступају као независан субјект међународног права и нису равноправан партнер Србије у решавању тог питања.
Председник Хашког трибунала Кармел Ађијус замера нашим властима што су дозволили да генерал Лазаревић одржи предавање на Војној академији. Колико то треба да нас брине?
— Генерал Лазаревић је слободан човек, издржао је казну. Он лично није извршио ниједан ратни злочин. Осуђен је и издржао је казну по командној одговорности, где је читав тај корпус доказа који постоји остао и даље на неки начин неразјашњен и споран. Он није предавач, није држао никаква предавања, он је практично изнео нека ратна искуства везана за ратна дејства на КиМ у време агресије НАТО-а. Не сматрам да то има такву тежину каква му се приписује. Ради се о корпусу политичких притисака са којима се Србија суочава.
Поводом изјава Брајана Хојта Јија огласио се шеф руске дипломатије Сергеј Лавров који је рекао да су такви притисци стизали и у Украјину уочи „Мајдана“. Колико је то опасно за нашу земљу?
— Иступање господина Брајана Хојта је иступање заменика помоћника и оно што је испоставио као „обавезе“ Србији, посебно „седење на две столице“, асоцира да америчка администрација потврђује да смо поново у хладном рату. Као да су у сфере утицаја подељене, као да имамо блоковску поделу. Имамо, међутим, само један блок, а то је НАТО. Чини ми се да је овај део где се ми се налазимо неприкосновен у сфери утицаја Западне алијансе. О томе наводно нема разговора, већ Србија само треба да одради оно што је специфицирано, да призна реалност и нове границе које подразумевају и самопроглашену независност Косова, отклон од Русије и приближавање НАТО-у.
Наша званична политика је да стремимо ка ЕУ која је партер Сједињеним Државама…
— Та његова посета је дошла управо због тога што изгледа да војна неутралност и политичка независност Србије, њена спољна политика у овом тренутку не одговарају, не уклапају се у оно што САД сматрају да је завршена ствар. Приметна је нервоза и жеља да се што пре то заврши на начин како то Вашингтон очекује. Нервозни су што су се међународне околности промениле. Ми више немамо униполарни свет, неприкосновеност Америке као водеће светске силе је сада под знаком питања. САД потреса унутрашња ситуација, а имају проблеме и у спољној политици. Интерес је Америке да на офанзивнији начин реализује своје интересе како би предупредили да се мултиполарнст у наредном периоду на још негативнији начин одрази на положај Америке као водеће светске силе.Лавров је имао у виду да се на Западном Балкану ствари брзо одвијају и да Западна алијанса покушава све што пре да реши. Он схвата да је Црна Гора у НАТО-у, да је у Македонији арбитрирао управо заменик помоћника Брајан Хојт Ји који је сада дошао у Београд како би покушао да дисциплинује и Србију. Та реакција је оправдана, јер се ту помињу српско-руски односи. Асоцијација на Украјину и „Мајдан“ је насилна промена власти. Овде је било указивања на претње, претпостављам да министар Лавров зна више и да он ту опомену није случајно извукао. Његове речи треба озбиљно узети у обзир.
Украјински амбасадор у Београду упозорио је Србију да нас Москва користи како би дестабилизовала Балкан. Да ли је то дипломатски речник?
— Он је оптужио Србију за неке ствари које не стоје. Искочио је из онога што подразумева Бечка конвенција и понашање амбасадора у једној пријатељској земљи. Србија ничим то није изазвала и ниједног тренутка није рекла да не поштује суверенитет и територијални интегритет Украјине, чак и по цену својих односа са Русијом. Чак су и оптужбе за учешће неких српских држављана у Донбасу неаргументоване. Шта треба да кажемо за британске и француске држављане који учествују на страни ДАЕШ-а? Србија има закон по коме се суде свим учесницима ратовима који су противни политичким и правним интересима Србије али и међународне заједнице. Посебно је опасна реченица украјинског амбасадора у којој помиње српску улогу у Македонији и Црној Гори. То је неприхватљиво и у потпуности разумем реакцију Министарства спољних послова Србије. Она је у мери у којој је он оптужио Србију, одмерена.
Да ли је Вам је необично као дипломати све што се ових дана писало у вези са нестанком и наводним проналаском Дејтонског споразума?
— Необично је са два аспекта. Прво, недопустиво је да државе које су његови гаранти тај оригинал не држе како треба и на начин који подразумева значај документа и његова суштина на месту где то треба. Он је изузетно значајан, посебно кад је Србија у питању, због положаја и Републике Српске и дејтонске БиХ. Друго, нестанак таквог документа може да буде и политички мотивисан, неко би можда хтео да га замени с нечим другим, ако га нема. Нисам видео негде реакцију његових главних заштитника који су стајали иза леђа Милошевића, Изетбеговића и Туђмана. То је пет сталних чланица Савета безбедности, плус Немачка и то на највишем нивоу, они су гаранти „Дејтона“.
Можда су они уверени да они имају тај оригинал и да знају шта у оригиналу пише и да то нико не може да промени…
— Ако они ћуте и ако нема три главна примерка, онда је могуће отварање разних прича. Било шта не може да се интерпретира без оригинала, само је он валидан и то на енглеском језику. Било које тумачење заузимање става, везано за тај документ, подразумева да се позивате на оригинал и на одредбе које стоје у њему. Врло је опасно ако немате оригинал, онда можете да репродукујете политичке интересе који нису у духу оригинала. Ако нема ниједног оригинала, а други ћуте, остављам вама и остављам за наредни период да неко извлачи закључке.
Владимир Путин је посетио Иран и врховни вођа те земље је рекао да ће Русија и Иран покушати да изолују САД. Да ли је план и остварив?
— То није у интересу Русије. Разумем мотиве Ирана, с обзиром на то да су према њима примењиване санкције и претње. Иран је, поред Северне Кореје први на листи непријатеља. Ипак, не може Америка тако лако да се изолује, треба бити реалан. Управо активном политиком председника Путина доводи се у питање спољна политика САД. Русија је остварила стратешке циљеве — остао је режим у Дамаску, Русија је присутна у Медитерану, са Ираном и поново са Турском има добре односе. Управо таквом врстом политике постижу се већи резултати.
Министар одбране Велике Британије Мајкл Фалон поднео је оставку због додиривања колена новинарке пре 15 година. Колико је то стварни разлог за напуштање тако важне функције?
— Мислим да су разлози унутрашње природе везани за владајућу структуру. Фалон је искористио прилику да се извуче, да не учествује у расплету, јер из дана у дан да Тереза Меј има све озбиљније проблеме да опстане на власти и да сачува кабинет. Велика Британија је земља демократије и тамо неки демократски стандарди заиста играју улогу. Ако се једна тема отвара на начин који дискредитује једну личност, онда је природно да се она повуче. Фалон је значајна фигура у овој владајућој структури али и као конзервативац проценио је да боље да то учини одмах, него да буде жртва некаквог даљег процеса који би њега као личност дискредитовао и затворио врата можда за неке будуће политичке потезе.
