Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да би Република Српска следеће године требало да уђе у процес креирања новог устава, за који је навео да „неће бити сецесионистички, али ће омогућити РС да се бави питањем сецесије“.
Професор уставног права Правног факултета у Новом Саду Слободан Орловић каже за Спутњик да је био на тој конференцији поводом 25 година Устава Републике Српске, на којој је Милорад Додик изнео овакву идеју, а на којој се уједно дебатовало о проблематици сложених држава у уставно-правном смислу, каква је Босна и Херцеговина.
Нацрт већ постоји, само реализација
„Председник Додик је рекао да они већ имају написан нацрт Устава и да ће следеће године кренути у процедуру његовог усвајања. Међутим, увек је ту тешко разлучити колико има политике, а колико је то заправо правно питање с обзиром на то да поступак промене Устава захтева и сагласност Већа народа, односно већине Бошњака, Хрвата и осталих у Већу народа парламента Републике Српске, они се могу позвати на свој витални национални интерес и тешко да ће на тај начин Устав моћи да буде усвојен“, резонује Орловић за Спутњик.
Са друге стране, додаје тај професор уставног права, ради појачаног легитимитета тог устава председник Додик је најавио да би био расписан референдум који није обавезујући нити обавезан, већ факултативан и саветодаван.
„Тако да могуће да је то пуштање политичких балона или политичких удица, а могуће да постоји и стварна намера да се донесе један такав устав“, напомиње Орловић.
Устави држава у себи могу да садрже механизам сецесије, додаје тај професор, а Република Српска још није међународно призната и независна држава, тако да би такав механизам сецесије морао да постоји у уставу државе, што је иначе врло ретко у компаративној уставности.
Сецесија је већ виђена ствар на нашим просторима, прво се почело од Словеније, Хрватске, Македоније, па онда и Босне и Херцеговине, подсећа Орловић, и врло јасно се зна како иде та процедура, а све се дешавало на исти начин.
Шта ће рећи међународна заједница
„Дакле, прво се донесе декларација о суверености, па се та сувереност прогласи у скупштини, па се распише референдум, па се на референдуму постави сугестивно питање — да ли сте за независну државу која може да или остане у заједници или да се уједињује са другим државама — и на крају се фактички проглашавањем независности предузимају мере како би се део државе отцепио од своје матице, и иде се у процес признавања од стране међународне заједнице“, подвлачи Орловић.
„Не могу да верујем да би то било имплементирано у Устав“, истиче Орловић, „али и да буде имплементирано у Устав, односно као нека могућност, нисам сигуран да су међународне околности такве да би се тај пети, најважнији чин, а то је међународно признање, остварио“.
„Формално-правно, Сарајево нема никакав механизам осим да се покрене поступак оцене уставности уставних промена или читавог Устава Републике Српске пред Уставним судом БиХ. Другог правног механизма Сарајево, односно Босна и Херцеговина — нема“, закључује Орловић.
