У Немачкој тражња за радном снагом и даље расте, тако да је у трећем кварталу ове године било отворено 1.097.600 радних места, што је 175.000 више него у истом периоду прошле године, саопштио је Институт за истраживање рада (ИАБ), који делује у склопу Савезне канцеларије за запошљавање.
Стручњаци процењују да велику тражњу за стручном радном снагом неће бити могуће покрити појачаним усељавањем из земаља Европске уније, као што је то био случај протеклих година, и подстицајним мерама у образовном сектору, него и отварањем немачког тржишта рада за стручњаке из целог света.
Ако у обзир узмемо да је велики број стручњака из разних области, а поготово из здравства, већ отишао из Србије на рад у Немачку, добре вести за Немце показују се као лоше по Србију — одлив радне снаге из наше земље сигурно ће бити још већи.
Може ли се спречити одлив радне снаге из Србије, и на који начин?
Економиста Милан Ковачевић каже да не може, уз напомену да сумња у то да Немачка не може да надокнади недостатак радне снаге радницима из ЕУ.
Ковачевић на проблем одлива радне снаге гледа другачијим очима. Пошто се одлив радне снаге не може зауставити, боље би било размишљати како ће се, као каже, понеко враћати.
„Тај који оде, постаје још бољи када је тамо неко време, па се врати. А да ли ћемо смањити темпо одлазака, о томе је можда реално размишљати. Да би се смањио темпо одлазака, потребно је од свега помало поправити — да овде буде удобније за живот, да општи услови буду бољи, да се стиче поверење да ће сутра бити боље, да су и зараде веће“, објашњава Ковачевић.
Није само проблем у висини зарада, каже Ковачевић:
„Код нас се људи жале што се у јавном сектору напредује на основу политичке припадности, а не на основу професионалног квалитета. У здравству се људи жале да је за министра отишао неко ко у струци не био прихваћен на том нивоу. Тако да би се сигурно на томе морало радити, и сигурно је да са тим много губимо“, закључује Ковачевић.
Ни професор београдског Економског факултета Михаил Арандаренко не сматра одлив стручне радне снаге опасношћу, јер то, како каже, може да буде и корисно, и кроз дознаке из иностранства, али и напомиње да су данашње миграције циркуларне.
„Није оно као раније, када сте једном отишли у Америку, то је крај. Сада је регулатива чак и у односу на онај први талас гастарбајтера таква да се обично добијају привремене дозволе. Онда и чланови породица оних који мигрирају рачунају са тим да ће се ови вратити“, каже он.
Арандаренко не види да држава може било шта да уради, како каже, чак и да хоће. Ако желите да поправите миграциони биланс потребно је да имате успешну, хомогену државу уз још пуно фактора, сматра Арандаренко.
Нови усељенички закон, по узору на класичне усељеничке земље попут Канаде или Новог Зеланда по бодовном систему, тема је и актуелних коалиционих преговора између демохришћана, либерала и зелених, при чему су либерали највећи заговорници отварања тржишта рада.
Немачка економија је економија високоразвијене индустријске земље којој су истовремено потребни и лекари, али и радници. Англосаксонске земље привлаче високостручну радну снагу и најталентованије стручњаке зато што се економија тих земаља заснива на услугама.
„Чак и да се Немци више отворе, њихова тражња ће бити мало више задовољена из ЕУ него из других земаља, а друго, ако су им потребне специфичне услуге, цео свет ће им закуцати на врата. И опет, неки драматичан одлив из Србије је нешто што се дешава овако или онако. Ако људи не оду у Немачку, отићи ће у Словачку или у Кину. У чему је разлика“, пита се Арандаренко.
Србија за Немачку није посебно циљно тржиште и она је једна од многих земаља у коју се може емигрирати, додаје он. Немачка се не налази на прва три места у коју грађани Србије најрадије одлазе, каже Арандаренко и додаје да не види да би се догодило ишта драматично по Србију уколико би Немачка отворила своја врата страним радницима.
