Брајан Хојт Ји, замјеник помоћника америчког државног секретара за европска и евроазијска питања, задужен за односе САД са земљама Централне и Јужне Европе (рогобатно, али званична титула му је таква), затражио је од Србије да прекине пријатељске везе са Русијом, уведе јој санкције и ускрати јој обећане привилегије и да се, што стално траже, одрекне Косова (и Метохије), зарад чланства у Европској унији. Све ово треба бити урађено одмах, а пријем у ЕУ ће се можда десити, али свакако не прије 2025. године.
У дипломатији је одавно позната „политика штапа и шаргарепе“. Овај израз осликава однос велике и моћне, према малој и слабој држави. Штап симболизује казну, а шаргарепа награду. У оваквој политици нема мјеста суштинским преговорима о условима будуће међусобне сарадње. Малој држави остаје само да бира једно од понуђених рјешења.
Са становишта реал-политике и државних интереса свјетских сила, оваква пракса (иако није заснована на праву, већ на сили) има смисла и била је често у употреби. У њој су Сједињене Америчке Државе убједљиво предњачиле. Историчари су прецизно израчунали да је Америка од 241 године своје историје (од 1776. године до данас) у разним ратовима провела чак 222 године. Само од Другог свјетског рата на овамо, она је била уплетена у 19 ратова.
То је, дакле, право лице америчког дипломатског „штапа“ који је, у ствари, огромна и смртоносна батина. Тај штап, посебно у односу на Србију, још је страшнији када се има у виду агресија НАТО-а из 1999. године и покушај уништења цијеле ове државе. Стога, штап (батина) коју носи Хојт Ји, ниско рангирани, али застрашујуће опасни дипломата, јесте монструозно опасна.
Али, да погледамо на другу страну. Шта је шаргарепа?
У одговору на ово питање није важна величина или облик шаргарепе, већ мјесто на којем се она налази. У класичној басни о штапу и шаргарепи, која представља инспирацију за име поменуте дипломатске технике, шаргарепа се налази пред очима магарца. Магарац је главни лик приче. Шаргарепа је окачена о струну коју држи штап привезан за његов самар, тако да му буде увијек пред очима. Сироти магарац стално хита ка награди за своје муке, али никада не поједе шаргарепу која га мами и покреће. Шаргарепа, дакле, постоји само као илузија. У стварности, увијек су у питању два штапа.
Важно је схватити да у понашању Америке не постоји „ништа лично“. Никога они посебно нити воле, нити мрзе. Они само желе да владају. Чак ни метафора о магарцу не мора бити схваћена увредљиво. За разлику од индоевропске културе, у америчкој магарац није увијек погрдни симбол. Уосталом, његов лик, као свој заштитни знак, одавно користи тамошња Демократска партија.
Америчка (не)озваничена спољнополитичка доктрина јесте да њихов амбасадор мора да има више моћи од шефа државе у којој службује. Свуда у свијету. Од Јапана до Венецуеле. Стога се у Стејт департменту не крије иронија да је само једна ствар гора од тога да неко буде амерички непријатељ. То је да буде амерички пријатељ. Јер, кажу они сами, непријатељима су склони да, понекад и понешто, прогледају кроз прсте. Амерички пријатељи, пак, морају увијек и свуда да, вољно и не питајући за цијену, испуњавају њихове налоге. Најболнији доказ за ову тврдњу јесте понашање званичне Црне Горе и њена „назови“ спољна политика.
Пред руководством Србије је тежак задатак да се одбрани од оваква два штапа? Од користи може бити, макар за почетак, јасна спознаја да је штап штап, а магарац магарац. Онда треба призвати сву памет и историјско сјећање. Наш народ каже да свака будала зна да одабере између доброг и лошег рјешења, али да само истински државници знају да изаберу најмање зло, од свих лоших рјешења. У оваквим приликама увијек добро дође и „помоћ пријатеља“. Посебно ако су у питању освједочени и довољно моћни пријатељи попут Русије и Кине.
