Бела кућа и Пентагон почели су операцију застрашивања Северне Кореје. У територијалним водама Јужне Кореје четири дана трајаће маневри у којима ће учествовати три америчка носача авиона са свим пратећим ратним бродовима, као и јужнокорејска ратна морнарица.
Американци ће на овим маневрима, први пут у последњих година, имати око 20.000 војника и стотине авиона и хеликоптера, а „усавршаваће“ се противваздушна одбрана, са одбрамбеним дејствима палубне авијације. Јужна Кореја је у вежбе укључила своја два разарача опремљена америчким противракетним системима „Аегис“, као и четири фрегате.
Занимљиво је да су војни маневри на севернокорејским вратима уследили свега неколико дана пошто је Трамп позвао севернокорејског лидера Ким Џонг Уна за преговарачки сто, и да коинцидирају са „пацифичком турнејом“ америчког председника.
Овај потез Вашингтона војни аналитичар Александар Радић види као демонстрацију моћи САД и поруку упућену Пјонгјангу.
„То је природан поступак који се примењује у спољној политици и оружане снаге, на крају крајева, томе и служе. Има ситуација које решавате другом силом, али очигледно је да је процењено да би у време пацифичке турнеје председника Трампа било јако добро показати да он не прети само преко микрофона и пред новинарима, већ да има и аргументе силе којима може да покаже да су његови тврди ставови према Северној Кореји веродостојни. То је нека врста еквивалента заправо на поступке севернокорејског режима који сваки час испале рекету, а затим изведу пробу нуклеарне бојеве главе, што наравно оставља јако снажан утисак на јавно мњење на светском нивоу. А колико год да су са америчке стране стизали тврди ставови, они досад нису били утемељени на некој конкретној претњи“, објашњава Радић.
Како каже, Вашингтон сада мора да учини неки потез којим би показао да је спреман да против севернокорејског режима примени и силу.
„Иако овде очигледно није реч о најави употребе силе у овом моменту, сама демонстрација силе јесте неко компромисно решење између политичких фраза и медијских наступа са једне, и реалног рата са друге стране. Ове вежбе су управо то, приказ америчке војне моћи усмерен према Северној Кореји, али и према Кини и свима другима у региону у којем ће се, како показују релевантне процене будућих кретања, одвијати главни токови који ће дефинисати даља дешавања у људској цивилизацији“, напомиње Радић.
На питање могу ли ове вежбе испровоцирати Кину, с обзиром на уговоре вредне више стотина милијарди које су склопили Вашингтон и Пекинг, Радић каже да је новац — новац.
„Он мора да се прави и наравно да ће тамо где постоје заједнички интереси америчког и кинеског бизниса те две силе да се договоре шта чинити. Међутим, јасно је да ће Американци и сада, али и убудуће, као главну спољнополитичку игру имати сузбијање кинеског утицаја у региону. Иако Американци уважавају улогу модерне Кине, са друге стране између њих и Кинеза влада готово хладноратовски манир у надметању за утицај у региону. Кинези такође врло често одржавају вежбе, граде флоту отвореног мора, озбиљно улажу у градњу ваздухопловних и поморских база, и врло често са својим бродовима улазе на територију за коју друге земље тврде да су њихове. Са друге стране, Американци штитећи интересе тих других земаља штите своје интересе у том региону и узвраћају истом мером. Сада је готово постало свакодневица то играње са демонстрацијама силе на Пацифику. Било је више примера пресретања авиона и бродова у којима је свака страна, и кинеска и америчка, тврдила да је она у праву. А заправо и једни и други опипавају пулс оне друге стране“, оцењује Радић.
Први и последњи аргумент Северне Кореје
Наш саговорник сматра да америчке вежбе неће остати без каквог-таквог одговора севернокорејског режима.
„Северна Кореја увек реагује, јер је то једини аргумент који могу да користе. Они не могу да понуде платформу за преговоре осим поруке — имамо силу и довољно смо луди да је употребимо. Међутим, Пјонгјанг сигурно неће започети рат у овом тренутку. Они покушавају да се изборе за неке своје интересе, за преживљавање, а не да наметну пројекцију своје моћи неком другом. Севернокорејски режим је на странпутици, они су отишли далеко од стандарда савремене цивилизације и имају проблем како да одрже тај систем. Пјоногјанг је због тога сада у озбиљној кризи — шта даље, на који начин одржавати економију земље, а мислим и да је људима који су на власти стало до тога да тамо остану. Поред тога, постали су епицентар једне крупне игре која ће дефинисати глобалну будућност, а то су односи између Американаца, Кинеза, других земаља региона попут Јапана, који опет има своје озбиљне потенцијале и амбиције. Сада је режим у Пјонгјангу дословце притиснут чињеницом да су свима у окружењу средство за политичко надметање много већег нивоа, него што заправо Северна Кореја са својим ресурсима представља“, примећује Радић.
Према његовим речима, не треба занемарити да је створена слика у јавном мњењу, па и међу људима који су стручно заинтересовани за те теме, да је севернокорејски режим на ивици између рационалности и неких потеза који би можда били политички пут без повратка.
„Нажалост, историја света показује да ратови некада почињу елементима који нису предвидљиви — напросто изгубите контролу и то је зато јако опасно јер Пјонгјанг има много проблема. Питање је шта заиста њихова војска има и какво је стање у њиховим редовима. Очигледно је да је све што имају минорно у односу на америчку технолошку и бројчану супериорност, па испаљивање ракета на велике удаљености или нека нова нуклеарна проба стварају Пјонгјангу једино упориште за преговоре. То је једино што могу да кажу — имамо нуклеарно оружје и можемо да дејствујемо и по Јужној Кореји и по Јапану, а трудићемо се да дођемо и до Америке. То је заправо први и последњи аргумент који у овом тренутку Северна Кореја може да стави за преговарачки сто“, закључује Радић за Спутњик.
