Већ од повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније Француска је постала оно што је дотад била Русија, главни кредитор и главна помоћ Србије, констатовао је у емисији „Свет са Спутњиком“ историчар Небојша Дамњановић из Историјског музеја Србије.
Без обзира што су углавном италијански бродови возили српске војнике до Крфа, и што је тај превоз био резултат молби Русије, додаје историчар.
С друге стране, историчар Предраг Марковић са Института за савремену историју каже да је мит да је руски цар поставио ултиматум савезницима да морају да превезу српску војску до Крфа или ће Русија склопити сепаратни мир са Немачком.
„То је мит. Тај телеграм је поменуо српски конзул у Одеси Момчило Цемовић. У британском Адмиралитету било је неких нота поводом тога, али не и да цар то каже тако оштрим речима“, каже Марковић и додаје да то лепо звучи за наше уши да смо то прихватили.
Дамњановић истовремено указује да руски цар и његова влада јесу инсистирали да се помогне Србима, али да није било уцене да ће изаћи из рата.
Ипак, судбине Србије и Русије, српског и руског народа наставиле су да се преплићу. Председник привремене владе формиране после Фебруарске револуције Александар Керенски побегао је из бољшевичке Русије са фалсификованим српским пасошем, а није случајно ни што су се Југославија и Совјетски Савез распали отприлике у исто време.
Према речима Марковића, Југославија је имала дистанцирану политику према Совјетском Савезу. „Краљевина је била активни непријатељ Совјетског Савеза до 1940. а чак је и Титова Југославија била у најмању руку већи део свог постојања уздржана према СССР-у да би на крају поделила његову судбину. То можда има везе са социјалистичким федерацијама јер су се само оне распале: Чехословачка, СССР, Југославија“, оценио је историчар.
Ипак, постоји теорија да је Југославија могла да опстане као језичак на ваги, и кад је престала њена посредничка улога, престала је да постоји и потреба да је неко чува.
Али веза Срба и Руса је у сваком случају јача, посебно са српске стране, навео је Марковић, упоредивши са леденим брегом љубав Срба према Русима, која је „много дубља од званичне политике“.
Та веза је заправо и део српске жеље да имају велику сестринску земљу за коју верујемо да нас на неки начин чува у свакој ситуацији, додао је и подсетио на речи Николе Пашића да је „било каква Русија нама добра“. Дамњановић је дотле цитирао Брану Црнчевића да не може бити да су Америка и Немачка јаке, Русија слаба а да Србима буде добро.
Говорећи о тековинама руске револуције, Марковић је рекао да подједнако важе и речи Александра Солжењицина да је због револуције 20. век изгубљен за Русију, као и Черчилове да је Стаљин добио у руке земљу са дрвеним плугом, а оставио са нуклеарним оружјем.
„Та имагинарна Русија о којој Солжењицин сања, православна, духовна Русија нестала је у револуцији. А исто тако, Стаљин не само да је направио од Русије велику силу него је изгледа само таква диктатура могла да победи Хитлера“, констатовао је.
Кад је реч о иностраном трагу, и у Фебруарској и у Октобарској револуцији, за коју често кажу да су је „извели Јеврерји уз помоћ немачких пара“, Марковић каже да је тачно да су Јевреји били више заступљени међу бољшевицима али да је то зато што су били озбиљно дискриминисани.
„Многе мањине нису биле задовољне том репресијом и нормално је да су у једној ослободилачкој идеологији као што је комунистичка налазиле излаз. Што се Немачке тиче, наравно да су Немци гледали да помогну револуцију и дестабилизују свог велико противника, али нико то није ни крио. Бољшевици воде светску револуцију и њихов циљ је свет. Тренутна судбина Русије им не значи много, њима је Русија каписла која треба да упали пожар светске револуције“, објашњава Марковић.
Парадокс историје види у томе што је Стаљин, који није био Рус, вратио руску државну традицију на пиједестал. Стаљинови потез су, како истиче, много више на трагу јачања руске царевине него бољшевичке.
Марковић повлачи паралелу и са српским комунистима који су, каже, били доследни интернационалисти. „Њима стварно није било стало где су границе Србије и у том смислу наследили су бољшевички начин размишљања где је хоризонт планета“, наглашава историчар.
Тезу да ли је један од парадокса револуције и то што су бољшевици преузели много од царског система и како је рекао Лењин, само га „подмазали совјетским уљем“ Дамњановић образлаже чињеницом да су се бољшевици врло рано преселили у Москву која је опет била седиште идеологије која се обраћала целом свету.
Такође, будући да је под Стаљином убрзо дошло до снажења руских државних традиција, земља која се од 1922. звала СССР и у свом имену није имала никакву географску ни националну одредницу, што значи да је отворена и за друге да у њу уђу, у суштини је била баштиник руске традиције јер тај етатистички облик социјализма има упориште у ранијем руском етатизму, каже Дамњановић.
На питање није ли један од парадокса да је Запад доста профитирао од те револуције, јер је натерао Запад да се реформише, Марковић подсећа да је руска револуција драматично убрзала усвајање радничких права и социјалних мера, баш као што је распад совјетске државе уклонио страх капитала од уништења.
Запад је, наглашава, профитирао у још једном смислу, заправо „спасен је Русијом“.
„Као у есхатолошком миту, Руси су се жртвовали за човечансто. Можда нису хтели али тако је испало: руска жртва је спасила човечанство. У Лењинграду је пало више људи него свих западњака заједно у Другом светском рату. Да не помињемо Стаљинград, Москву, Курск. Руски народ је на својим богоносним плећима изнео терет борбе против фашизма. То је тако велика заслуга да Руси са правом истичу 9. мај као велики датум. Све битке западног фронта су мале епизоде у односу на титанску борбу која се водила на истоку“, закључује Марковић.
